EUROBASKET: Priča jednog Novosađanina kako je ostvario svoj san

Priča iz Berlina mladog Novosađanina koju je objavio na Fejsbuku, mnoge je oduševila. Prenosimo vam u cjelosti tekst u kojem je jedan san ostvaren.

0
1086

’’Šta si radio tamo?’’

’’Kako si se prijavio?’’

’’Ko ti je najbolji lik?’’

’’Kakav je Sale?’’

Kako sam se prijavio?

Sport je već dugo promovisan kao moj način života i više puta sam volontirao i radio na velikim takmičenjima koja su se održavala u Novom Sadu. Želja mi je oduvek bila da odem na jedno veliko košarkaško takmičenje, ako ne kao volonter, onda barem kao gledalac.

Krajem januara sam očekivao da izađu karte za Eurobasket. Onog momenta kada su izašle u prodaju, kupio sam kartu za poslednji dan u grupi. I dok sam tako s vremena na vreme tragao za smeštajem i najpovoljnijim varijantama putovanja, negde sredinom februara, video sam na sajtu nemačkog košarkaškog saveza  konkurs za volontere. Najpre sam ih pitao da li je dozvoljeno strancima da se prijave. Odgovorili su mi da može. Video sam da su u ponudi pozicije od vozača do maskote. Bez razmišljanja, jedna jedina opcija koja je u mom slučaju dolazila u obzir je bila pozicija tim-atašea ili tim-lidera, kako kome odgovara. Prijava, motivaciono pismo od 500 reči na engleskom, solidno znanje engleskog, nemački za osnovnu komunikaciju. Izbor kandidata je do 15. juna. Iskren da budem, kada sam poslao prijavu, duboko, duboko u sebi sam verovao da ću dobiti to mesto, jer sam se tada potrudio više nego oko nekih bitnijih stvari. A ništa nije bilo sigurno. No, kako je vreme odmicalo, ipak mi je optimizam sve više opadao i u jednom momentu sam i odustao od bilo kakve nade u vezi s tim. Prošlo je previše vremena, batali to i gledaj kako da se dočepaš Berlina i odgledaš tu utakmicu s Italijanima. Ali, sve se promenilo tog 15. juna. To je jedan od onih momenata i osećaja koji će me pratiti do kraja života i koji ne želim nikad da zaboravim.

Tipičan junski dan – vrelo, sparno, za Štrand ili za pod klimu. Sumorna svakodnevnica. Radio sam prvu smenu u piceriji do pola pet i legao odmah posle toga da spavam. Ustajem i proveravam vesti i poštu, već po rutini. I… Šok. Razvalila mi krv u glavu tako da nisam znao šta čitam, sve mi igra pred očima kao posle dva piva. Gledam nekoliko puta onu prvu rečenicu i dalje mi nije bilo jasno: ’’LOC Germany has decided to offer you the job of attache of Team Serbia.’’ Triput sam to pročitao i dalje nisam ni nastavio. Hteo sam da se derem kao nikad u životu. Znao sam šta to znači – vrata najvećeg sna su mi širom otvorena i ja upravo stojim na pragu. Neopisivu sreću u tom momentu nije mogao niko i ništa da potisne i pokvari.  Izašao sam da se prošetam i tu noć nisam spavao. Gledao sam klipove na YT to veče do dva-tri ujutru, posle sam blejao u plafon do sedam-osam, ko zna dokle. Izmenjao sam nekoliko boja i izraza lica. Šteta što nije bilo skrivene kamere.

EuroBasket počinje 5. septembra, a ja sam u Berlin morao da dođem dan pre naše reprezentacije. Planirano je da stignu letom iz Beograda 3. septembra oko devet ujutru. U međuvremenu sam prošao neku vrstu online obuke i upoznao se sa svojom koleginicom, Milanom, koja je izabrana za istu poziciju kao i ja. Zajedno ćemo biti zaduženi za naš tim u Berlinu. Milana je na doktorskim studijama u Glazgovu, sudija u škotskoj košarkaškoj ligi. Inače je iz okoline Zrenjanina i volontirala je na otvaranju Olimpijade 2012. u Londonu.

Stigao sam 2. septembra oko osam ujutru na glavnu železničku stanicu u Berlinu i krenuo peške do hotela gde je trebalo da se upoznam s organizatorima, uzmem opremu i akreditaciju. Do tamo mi je trebalo nekih sat i po vremena pošto je od stanice udaljen oko šest kilometara i nalazi se odmah pored arene gde će biti igrane utakmice. Ujedno sam iskoristio tada priliku da vidim neke od najpoznatijih građevina u Berlinu. Obavio sam šta sam trebao u tom hotelu i nastavio opet peške kroz istočni deo Berlina do hotela gde sam imao smeštaj i gde su bile smeštene sve ekipe. Osim Turske, ne znam zašto su oni odlučili da ne budu gde i svi ostali. Hotel se zove ’’Andel’s hotel’’, pet zvezdica, švedski sto i ostalo, znate već.  Deset dana. Ostavio stvari, upoznao se sa svim mogućim ljudima, stigla i Milana i – sutra je najbitniji dan, jer ujutru čekamo našu reprezentaciju na aerodromu.

Od hotela do Tegel aerodroma je trebalo nekih 45 minuta kroz grad. Otkako sam ustao to jutro, trese me euforija i stalno mi se vrti po glavi misao šta ću reći, kako da se ponašam, da li treba nešto da radim… Sve što sam tada prošao kroz obuku sam zaboravio i nisam imao pojma gde, šta i kako treba da radim. Obuzeo me je neki strah i nesigurnost jer sam mislio da doživeti emotivni slom i raspad kada ugledam te ljude i svog najvećeg idola, Aleksandra Đorđevića.

Na aerodromu neopisiva gužva. Terminal na kojem smo ih čekali je već bio pod opsadom naših ljudi i navijača, a Milana i ja smo zajedno s maskotom Frenkijem, stojali ispred izlaza, kako bi nas naši odmah uočili. Vreme tako sporo prolazi, da sam poptuno izgubio predstavu koliko je sati. Vidimo da je avion već odavno sleteo, ali verovatno zbog kontrole pasoša i prtljaga, još uvek nisu mogli da ih puste. Najpre se pojavio Simonović, za njim Nedović a onda i svi ostali. Naši su navalili da se slikaju i u tom komešanju, video sam da je Sale otišao na drugi izlaz, sam, a mi smo morali da im pokažemo put do autobusa. Rekao sam Milani da idem do njega. Uhvatio sam ga za rukav. Od silnog uzbuđenja, mislio sam da neću reč moći da izustim. Pitao me je kako se zovem i kuda treba da idemo, rukovao se sa mnom i rekao da ih povedemo ka izlazu. Dan kada sam upoznao Saleta. U potpunosti sam van sebe, jer upravo stojim sa svim tim ljudima, koje sam krunisao kao svoje najveće idole. Krenuli smo prema hotelu. Milana i ja smo sedeli napred, ispred nas Sale a iza nas stručni štab i ekipa. Sedeo sam nepomično. Okrenem se i vidim – reprezentacija Srbije. Sunce ti, neverovatan osećaj.

Sta sam radio i kako smo provodili vreme?

Pozicija tim-atašea ekipe se razlikuje od svih drugih pozicija. Bili smo izabrani kao volonteri, ali smo uvek bili uz ekipu i morali smo biti dostupni 24 sata. Dobili smo službene telefone, dobili smo protokole koje smo morali da pročitamo i svakodnevne zadatke. Praktično, neka vrste veze između organizatora i ekipe. Na primer, ekipa je htela da pomeri trening ili da ima ručak kasnije u odnosu na ostale ekipe. Kažu nekome od nas i onda mi to ugovorimo s osobljem hotela ili s ljudima koji rade u areni, da se obezbedi drugi termin za ekipu. Trebalo je za svaki trening i utakmicu obezbediti peškire, led i vodu, i potruditi se da toga ima uvek u svakom momentu, koliko god ekipi zatreba. Svaka ekipa je imala tim-atašea. Sve što im je bilo potrebno ili nedostajalo, bili smo dužni da obezbedimo. Ako vam je tako lakše, možete me nazvati ’’vodonoša’’. I Milana i ja smo imali osobu koja je bila zadužena za nas. U našem prvom razgovoru s njom, odmah je stavila do znanja da su timovi prioritet i da moramo biti maksimalno angažovani i koncentrisani. Na tome su svi insistirali i sve mora da funkcioniše besprekorno. Dobili smo brojeve telefona svih mogućih ljudi iz organizacije, od vozača do direktora nemačkog saveza koji su bilo dostupni gotovo stalno. Prva dva dana (3. i 4. septembar) su bila i najteža jer se trebalo adaptirati na uslove i organizaciju, pogotovo za volontere jer je gotovo sve išlo preko nas. Najviše smo pomagali našem tim menadžeru Nebojši Iliću, ali i ostalim momcima iz stručnog štaba. Trudili smo se da ne uznemiravamo igrače jer im predstoji pet jakih utakmica i potreban im je mir, ali vremenom je atmosfera postala opuštenija i momci su uvek bili raspoloženi za razgovor. Ali, o tome ćemo nešto kasnije. Najbitnije je bilo biti uvek korak ispred i stvarno je trebalo voditi računa o sitnicama, jer je u pitanju Eurobasket a ne vašar, i Milana i ja smo se svim silama trudili da sve bude kako treba. Bar koliko je u našoj moći. Osećaj tih nekoliko dana je bio fenomenalan. Euforija ne jenjava ni sekunda. Gde god da se okreneš, vidiš nekog od igrača, što naših, što stranih. Ulazim u lift – Serhio Ljulj i Pau Gasol. Sediš u restoranu, levo Teodosić, ispred Novicki. Zajedno na trening, zajedno na utakmicu, zajedno u restoran. Malo smo vremena provodili u sobi, uglavnom s ekipom ili u lobiju s ostalim volonterima. Na treninzima smo sedeli sa strane, a na utakmicama uglavnom ili iza klupe ili uz ostale članove stručnog štaba za slučaj da nešto zatreba. Mada, imali smo slobodu da se krećemo po gledalištu i gledamo sve utakmice iz grupe. Zapitam se s vremena na vreme da li sanjam, i poželim da nikada ne prestane – i, naravno, da idem u Lil.

Prva utakmica i to sa Špancima. I kako i sam selektor kaže, najbitnija utakmica na prvenstvu. Prvi put sam tada mogao da osetim i vidim šta znači jedna utakmica reprezentacije na nekom takmičenju. Krenuli smo otprilike dva sata ranije iz hotela, jer priprema za utakmicu je specifična. Svako zna svoj deo posla i Milana i ja smo se trudili da budemo blizu, ali da ne ometamo previše rutinu ekipe. Vuče te nešto, ali ne pada ti na pamet da slučajno uzmeš aparat i slikaš ili snimaš, jer prosto nije momenat. Ali, uvek i svakom mogu prepričati i pokušati da dočaram koja je količina pozitivne energije u celoj toj stvari i kako se osetiš ponosnim što si tu, zajedno sa tim ljudima. Deluje pomalo nestvarno, ali kada jednom osetiš tu atmosferu, poželiš da zauvek ostaneš tu. I samo da gledaš i uživaš.

Utakmica, tenzija, atmosfera na tribinama. Sve sam to doživeo tada prvi put, izbliza, i trudio se da ne propustim nijedan detalj. A pogotovo zato što smo igrali protiv Španije, s kojom su utakmice uvek neizvesne do poslednjeg momenta. Posle te utakmice, sve teorije o tome šta se peva u busu posle pobede nad najvećim rivalom su pale u vodu. Bio sam oduševljen činjenicom koliko su momci skromni i opušteni. Iz toga se naravno vidi koliko poštuju svakog rivala, a to je ono o čemu Sale stalno govori. Tada sam prvi put razgovarao s nekim od njih, o najnormalnijim stvarima, o utakmici, o pripremama i treninzima. Kakve su to momčine… Nije bilo nikakvih pitanja o pogotku Tea protiv Španije 2010, o trojci Saleta protiv Hrvata, i drugim uspomenama i pričama koje su već ispričane, već najnormalniji razgovori. Ako se tako najprostije može objasniti. Naravno, ne kažem da me nije zanimalo šta će baš meni Teo reći o toj trojci protiv Španije, ali čovek je to toliko puta komentarisao da me je bilo sramota da sad ja ponovo pitam. A ne bi bilo ni profesionalno. Jer mi smo ipak tu na zadatku. S druge strane, nalaziš se s reprezentacijom svoje zemlje, emocije ti ne daju mira i dobio si priliku koju više nikad nećeš dobiti. Iskoristi je. Tako da sam se našao između dve vatre. Ali, dovoljna je već bila privilegija što sam tu i što imam čast da pomognem našim igračima i stručnom štabu.

Prvi razgovor sam imao sa Markom Simonovićem, pričali smo o momcima i o odnosu s ljudima van ekipe. Ne bih mogao da izdvojim nikog posebno. Bilo bi nezahvalno tako nešto uraditi. Zna se da Bogdan voli THC i Sindikat, da Muta ima najbolje fore, da je Raduljica glavna atrakcija gde god da se pojavi. I da je Teo pravi kapiten. Ostanimo na tome. Ali, ostao sam i te kako oduševljen atmosferom i odnosu prema reprezentaciji, jer apsolutno sam siguran da je Sale uspeo da vrati ono što nam je možda nedostajalo na nekim ranijim takmičenjima, a što je pokretač svega – želju za pobedom.  Slušati tog čoveka je poput najlepše muzike. Verujem da zvuči kao laž kada kažem da nijednog momenta nisam sumnjao u njega, iako se svi sećamo kako ga je javnost prošle godine dočekala na mestu selektora. Pogotovo oni koji košarku prate u prolazu i svoje mišljenje zasnivaju na tome da li je neko iz Partizana i Zvezde.

Ali eto, doživeo sam napokon i to da čujem uživo šta Aleksandar Đorđević ima da kaže, i verujte mi, ledi se krv u venama. A ima mnogo toga da kaže i tek je počeo. Da je sudbina drugačija i da me je spojila kojim slučajem s njim kao igrača i selektora, da sam bio među 12 odabranih, malo je reći da bih iskrvario na terenu. Veličina kakva se jednom rađa. Na ovim prostorima možda više nikad. Od kakvog li je materijala satkan? Od najfinijeg zlata. Rođeni pobednik, s ratničkim odnosom prema dresu i grbu, u čijem genetskom kodu nema mesta ni za šta drugo osim pobede. Nepresušan izvor pozitivne energije koja je varnica za celu ekipu. Varnica koja je napokon zapalila košarku u Srbiji.

Imao sam priliku da pričam i sa ostalim ljudima iz stručnog štaba, i naravno da sam  saznao neke stvari koje malo ko zna i koje se u medijima ne spominju, saznao sam pre svega mnogo više o samoj košarci, o igri, taktici. Jedna potpuno nova dimenzija i shvatanje košarke za mene, koji se nikad nisam bavio tim sportom. Cela ta priča u kojoj sam bio se ne zasniva na slikanju s igračima, uzimanju autograma i veličanju teze o ostvarenju sna, jer kada se nađeš u takvoj organizaciji i mašini, pokušaš tada sebe da projektuješ u nekoj budućnosti i usmeriš ka nekom cilju. Sudeći po onome što sam video, istina jeste da se kod nas mnogo manje cene stručnost, znanje i veštine nego na zapadu. Što ne mora da znači da ljudi sa ovih prostora nemaju nikakve šanse, već sam sebi moraš kreirati i zacrtati nešto čemu težiš, boriti se za to, pokušavati i istrajati. Kod nas je pogrešna percepcija kada je reč o volontiranju u nekoj organizaciji. Imao sam priliku da slušam ljude iz FIBE koji imaju iskustva s velikih takmičenja i koji su postali to što su danas između ostalog zahvaljujući i prethodnim volonterskim aktivnostima. Osim toga, treba napomenuti da ja nijednog momenta nisam dobio novac za posao koji sam obavljao u Berlinu. Mnogima ta činjenica ostaje nejasna, ali čekaj: bio mi je plaćen hotel, hrana, gradski prevoz u Berlinu, gomila opreme… Šta više treba da dobijem? Suma koju sam izdvojio za kartu do Berlina je simbolična u poređenju s onim što sam dobio tamo. Sigurno najbolje provedenih deset dana u mom životu. Poruka je jednostavna i ne treba mnogo filozofirati. Ne treba se ustručavati. Samo dajte sve od sebe i težite ka najvišim ciljevima. Treba pokušavati, jer ako ne pokušaš, nikada nećeš ni saznati. To jesu floskule koje nas prate ceo život, ali da li smo zaista spremni dostići svoje snove? Mnogo puta sam ga citirao i opet ću to uraditi: ’’Do snova se dolazi samo otvorenih očiju!’’

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje