BLOG: Znaš li ti šta hoćeš?

0
3070

–  Lako je tebi! Ti si uvijek imala onog kojeg hoćeš!

–  E sad i ti … dobro znaš da nije tako. Jel se sećaš Miška? Za njim sam patila dugo vremena… bilo je tu još nekih…nego dobro.

Ovako su dvije drugarice započele priču o ljubavi.

Svetlana je uspješna djevojka, obrazovana i veoma lijepa. U životu joj sve ide, osim ljubavi. U vremenu kada su joj se u životu pojavljivali dobri i kako ona kaže – normalni muškarci, ona je imala druge stvari na umu. Željela je da bude najbolji student na fakultetu i da se nakon toga ostvari u poslu koji voli. I uspjela je u tome. Ali … evo ga ono ali koje se pojavljuje svako malo u različitim segmentima našeg života. To ali predstavljalo je poentu koju ona tada nije shvatala. Ne može se ljubav planirati. Ne mogu se ni poslovne ponude planirati. Ma ne može se ništa planirati, pogotovo ne tako važne stvari u životu – za njih se čovjek bori. One se dese slučajno ili ne, ali trud i rad se uvijek na kraju isplati, koliko god vam nekada izgleda da to nije tačno.

–  A što se ne upoznaš sa onim Slobom? On stvarno djeluje kao fin momak, mislim ništa te ne košta.

–  Ha, Slobo! Uopšte mi se ne dopada!

– Dobro, nije sve u izgledu.

–  Nije sve, ali dosta toga jeste! Molim te, jesi ga vidjela… nikako ne mogu da se zamislim sa njim.

Jel znate da su u životu najljepše stvari baš one koje ne možete ni da zamislite? Ljepota je prolazna. Za poneke i prokleta. Izgled je samo maska koja prikriva ono što nosimo u sebi. Harizma je važna. Energija je važna. Pogledi se broje. Izmamljeni osmijeh. Slučajni dodir. Sve to učini srce da zaigra.

Kažem joj direktno da joj vrijeme prolazi, da je posao neće grliti kada dođe kući, da mora da pokuša, da se oslobodi predrasuda, da se ne vraća stalno na priče koje su prošle i davno izgubile sjaj. Kažem joj ono što su meni govorili, dok sam patila –  nikad se ne zna. Svetlana, ne zna se šta će biti sjutra. Ne znaš da li je baš on za tebe, jer mu ne daš priliku da te upozna, da se upoznate.

– Ti si baš navalila! Slobo, Slobo… ma ne sviđa mi se. Fali mu dosta toga da bi bio po mojim kriterijumima.

–  Šta si rekla? Kriterijumi? Ooh, znaš, mnogo ljudi se vodi tim visokim kriterijumima, pa završe sami, gledajući kako su drugi srećni, samo jer nisu htjeli da popuste i naprave neki kompromis.

–  Ma neću ja da spuštam svoje kriterijume ni zbog koga!

– Nemoj. – umorila sam se objašnjavajući joj da nekada i sebe moramo promijeniti. Posle kraće pauze, pitala sam je –Šta misliš, kako te komentarišu muškarci?

–  Nemam pojma. Kako god hoće. Držim do sebe. Ako im se ne dopadam ovakva, okej, biću sama.

– Misliš da je to rješenje? Muškarci na tebe gledaju kao na ženu radoholičara, kojoj je najvažniji posao, dobra plata, koja je previše samostalna i nezavisna, da bi znala da živi u zajednici. I znaš, pitaju se sigurno – što nije našla nekoga do sada? Mora da joj nešto fali.

– Aaaaaaah! Grozna si. Ali, osvijestiš me, majke mi – ti si trebala da budeš psiholog.

–  Sad si otvorila oči, čim odem zatvorćeš ih opet, znam.

I tako prolazi vrijeme. A samci bježe jedni od drugih kao da su gubavi.

– Jel ti uopšte znaš šta hoćeš? – pitam je.

– Želim samo da budem srećna.

A u jednoj knjizi lijepo je pisalo: „Žene bi bile predivne samo kada ne bi željele da budu srećne“. Dodaću samo još  – srećne bi bile kada ne bi tako forsirale da budu srećne. Jer sreća je tu. Eto je, pored vas.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje