BLOG: Živela neprihvaćenost, živela sloboda

1
2392

Nekada ti se čini, pogotovu kada si deo novog društva, da su svi normalni, lepi, nasmejani, jedino da ti odskačeš, da ti nešto fali, da ne umeš da se ponašaš, i da tamo nikako ne pripadaš.

Imaš osećaj kao da te svi gledaju čudno, da ti se krišom podsmevaju, a ti ulažeš neviđene napore samo da te prihvate.

A onda vremenom kada počneš da ih upoznaješ, jednog po jednog, i kada naučiš više da ceniš sebe, i ono svoje, shvatiš da si jedino Ti možda normalan, i da svima njima, u stvari, nešto fali.

I da ne samo da prestaješ da vrednuješ sebe na osnovu onoga koliko si prihvaćen kod njih, nego jednostavno tražiš svoje na nekoj drugoj strani.

Niko ne predstavlja čitav svet, ni naši roditelji, ni naši prijatelji, niko, niko, niko, uvek postoji nešto drugo, negde drugde. Možda ne bolje, ali svakako drugačije.

Tek tada shvatiš uzaludnost svih onih pokušaja da budeš kao oni, kada shvatiš koliko je, u stvari, dobro biti ti.

Da sam samo znao da ustanem na vreme sa nekih stolova, i odem svojim putem kada mi se ide, nego sam samo sedeo i sedeo…

I slušao, i ćutao, i crveneo, i zeleneo, i ludeo, i bio, navodno, prihvaćen.

Danas znam šta je trebalo da radim.

Zato živela neprihvaćenost, živela sloboda.

Nije strašno ako te ne prihvate drugi, strašno je ako samog sebe ne prihvatiš onakvog kakav jesi.

To boli, a ovo ostalo prođe, kad tad.

1 KOMENTAR

  1. Rečenica koja najviše odzvanja u glavi; “Tek tada shvatiš uzaludnost svih onih pokušaja da budeš kao oni, kada shvatiš koliko je, u stvari, dobro biti ti.”
    Divni tekstovi, hvala.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje