BLOG: Umreti srećan

0
1120

Umire čovek, ostalo mu je još malo…

Leži u krevetu na poslednjem spratu zgrade, u provinciji, u najužem krugu porodice.

Može još samo da misli i govori, ali šta mu vredi, kada ne može više ništa drugo?

Bio je doktor, bio je sportista, bio je boem, bio je, bio je, bio je… ali, šta vredi kada više nije?

Nijedno “bio je” ne može da ukroti ovo “sada”, a ni ono, što tek dolazi…
Teško se kreće, malo toga može da obavlja sam, bolest je sve zahvatila, još uvek nije pitanje trenutka, ali se kraj nazire…

Maksimalno mesec dana, kažu…

– Da imam pištolj ubio bih se – razmišlja u sebi – ali to bi onda bilo samoubistvo? Sramota za porodicu, zgradu, stid za mene. Proživeću poslednje nedelje u paklu umesto da rešim sam sebi muke, i gotovo… –

Grad k’o grad, porodica k’o porodica, svi negde jure, žure, tek mu mahnu u prolazu i pitaju da li mu nešto treba, dok on ostaje nasamo sa sobom i svojim mislima.

Do nedavno je bio ugledni doktor, ljudina kakva se samo jednom rađa i vidi, a sada je bivši čovek prikovan za krevet.

Primiče se prozoru i gleda prolaznike, decu, ima osećaj da su ga nadživeli svi pacijenti.

– Koga sam lečio – pita se – kada nisam uspeo da izlečim sebe? –

Svestan je svega, nije ni tako star, samo što je otišao u penziju…

Samoća i svest o kraju, koji se približava, bude u njemu nešto što nikada ranije nije osećao. Uvek je govorio “Ima vremena…”, a sada se to odlaganje suočava sa neminovnim.

– Nema više vremena, doktore – progovara u njemu unutrašnji glas – odlagao si suočavanje sa sobom, odlagao si, sada si tu, gde jesi, i moraš da priznaš sebi neke stvari. Ali, kome, doktore, kada neće niko da te čuje? Gde su ti pacijenti, gde su ti deca? Uvek si bio tu za svakoga, nisi razlikovao bogataše od sirotinje, a sada, kada su ti najpotrebniji nema nikoga? Deca ti jedva mahnu kada se vrate sa posla, ili dođu iz škole. Šta ćemo sada doktore? Dosta si ti izvlačio ljude, ko će tebe da izvuče? –

Odmotava mu se pred očima čitav život, uzeo bi da piše, po prvi put, ali ruka ga boli.

Gleda svoj mobilni telefon, uključuje snimač zvuka i počinje da govori.

Nema kome drugom, ostaje mu da govori samo sebi…

Obraća se ocu, majci, deci, unucima, sugrađanima, ređa priču za pričom, rečenicu za rečenicom. Šta sve nije napričao, kakve sve misli, kakvi sve događaji, čitavo bogatstvo koga ni sam nije bio svestan.

* * *

Svedok savremenik je napokon progovorio. On nije književnik, ne ulepšava. Nije ni političar, da zavodi. Nije ni ne znam kakav vernik i ne traži utehu u bogu. On je čovek, na prvi pogled kao i ostali, ali sa neverovatnom sposobnošću promišljanja.

Toliko mu se svidelo pričanje, toliko se uživeo da je svu preostalu energiju utrošio ispovedajući se…

U tih dvadesetak dana smestio je čitav svoj život, i ne samo svoj, nego čitavu mudrost do koje je došao, svoje spoznaje, doktorsku etiku, bitne ljude koje je sreo, greške koje je pravio, priznanja koja je dobijao, bivše ljubavi, biše prijatelje, bivše ljude, bivšeg sebe.

Toliko toga je izlazilo iz njega, da je to zadivljujuće. Nakupljalo se godinama, taložilo poput bisera i čekalo da bude otkriveno. To nisu bile tek nabacane priče, već vrlo umešno ispričane sa jakim porukama na kraju.

Shvatio je u jednom momentu da nije bilo uzaludno živeti taj život, sresti sve te ljude, biti deo jednog društva, jedne države koje više nema.

Odjednom od stradalnika postaje heroj u svojim očima, neko, ko je do kraja ispunio svoj život i može da umre srećan.

– Mogu da umrem srećan – ponovio je to nekoliko puta u sebi – zar to nije vrhunac života? Radio sam posao koji sam voleo, ljudi su me voleli, ostavljam decu iza sebe, unuke, ostavljam ove reči… –

Izbegavao je da govori o smrti i odlasku do poslednjeg momenta ali to pitanje se nametalo samo po sebi. Nije govorio “kada odem” nego “ako odem”. Odlagao je da o tome progovori u nadi da će pričanjem uspeti da prevari smrt, poput Šeherezade i sultana, poput Aske koja je nadigrala vuka, ali nije mu uspelo.

On je izdržao, telo nije.

* * *

Zamolio je jednog od svojih učenika da presluša snimke, odbaci suvišno i umnoži ta pričanja za njegove prijatelje, za ljude koji su ga poznavali, da to ostane.

Ukućani su znali da snima, to ih je spasilo da ne bi morali da provode vreme sa njim. Imali su svoje probleme, unuci u školi, deca na poslu, dok bivše žene nisu ni znale da je tako bolestan.

Vrlo brzo je usnio svoj poslednji san, nije se moglo više ali njegov glas i dalje vijori.

Snimke sada preslušavaju svi. I deca, i unuci, i prijatelji, i neprijatelji, familija, svi.

Ljudi su oduševljeni su mudrošću čoveka koga su, navodno, tako dobro poznavali, a nisu ni slutili da se u njemu sve to krije.

Doktor u svojim govorima nije štedeo nikoga, ni sebe, ni druge. Iznosio je prećutane stvari koje su poprilično uzdrmale provinciju. Kao jedan od glavnih doktora u gradu znao je sve o svima, i ono najbolje, i ono najgore, govorio je i jedno i drugo. Mnogima je podigao ugled, veličajući njihovo poštenje i čast, a mnoge je srozao, pričajući šta su sve radili da bi dospeli tu gde jesu.

Postao je preko noći glas savesti jednog grada, i vremena, njegove ispovesti za mnoge postale su omiljena literatura.

Doktor je sve to naslućivao čim se trudio toliko. Zaokružio je time svoje životno delo. Njegove reči su pečat i kruna njegove karijere.

Da je pisao, pitanje je ko bi čitao, ko danas uopšte čita takve stvari?

Verovatno ne bi bio zadovoljan napisanim, ili bi odustao vrlo brzo od umora, ovako je mogao neometan da leži u krevetu, zatvori oči, i govori satima.

Polako, o svemu, da odgovara na pitanja koja sam sebi postavlja, nekom izmišljenom svedoku, koji sve to beleži.

Osetio je prostor, koji se otvara pred njim, i želeo je što bolje da ga popuni.

Znao je da je njegova reč autoritet za mnoge u gradu, znao je da mu se veruje i da će njegova ispovest probuditi mnoge uspavane duhove.

I meni nedostaju doktorova pričanja, družili smo se poslednjih godina.

Spoznao sam njegovu mudrost mnogo pre objavljenih snimaka. Neretko uhvatim sebe da i dalje u mislima razgovaram sa njim.

Njegove reči su glas savesti svakog iskrenog i pravdoljubivog čoveka.

Duboko promišljena i doživljena misao jednog vremena, ali ne teorijska, gde se samo naklapa o nečemu, već duboko iskustvena, zasnovana na godinama i godinama samoće i razmišljanja o svetu i životu.

Doktor je umro, a njegove reči žive, deluju življe neko ikad.

Kao što je uspeo da izleči druge, uspeo je, na kraju, da izleči i sebe, svoj duh, svoju savest.

Ostvario je svoj san, umro je srećan.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje