BLOG: Tiho snevanje zaboravljenih

0
1131

Idem iza povorke i posmatram spomenike kako se ređaju jedan za drugim. Iščitavam nepoznata imena, nevešto sročene natpise, gledam slike i pitam se ko su bili svi ti ljudi.

Smenjuju se veliki i mali spomenici, raskošni i bedni, upadljivi i jedva vidljivi. Utapaju se u okean prolaznosti koji neumorno usisava sve pred sobom. Poređani su u istom redu i umetnici, i zanatlije, i vladari, i prosjaci, i genijalci i budale. Ako nisu bili isti za života, bar su ovde jednaki. Smrt sve to poravna!
Koliko je toga samo zakopano zajedno sa njima? Koliko znanja, talenata, odricanja, tajni? Koliko žrtava? Heroja? Koliko običnih i neprimetnih ljudi koji su bili mrtvi još za života, dok je smrt samo ozvaničila njihovo nepostojanje.

Svako od njih je dobio nekoliko svojih kvadratnih metara i delić sveta namenjen za večnost. Malo li je? Prolazim pored svih tih nepoznatih imena u toj biblioteci sećanja, svako lice me podseti na nekoga. Svaki pogled budi u meni neku uspomenu i nespokoj…

Da li je moguće izvući se odatle ili svako tu neminovno ide? Dopire do mene tihi jecaj za pokojnikom koji odlazi. Osluškujem poslednje reči njegove pesme, završnu sonatu koja odrađuje svoje poslednje tonove. Ne pitaj me kakav je bio. Ne pitaj me koga je voleo i šta je ostavio iza sebe. Zar je to uopšte važno pored hiljada drugih poređanih ovde oko njega?

Dok ljudi pale sveće, donose bukete, vence, služe hranu, lutam i gledam beskonačne redove zaboravljenih koji žive još jedino u nečijim sećanjima. Pokušavam da im prepričam, na brzinu, svima njima, šta se desilo u međuvremenu, u gradu, zemlji, svetu, ali vrlo brzo odustajem. Ne znam šta da im kažem. Samo stojim naspram njih, ćutim i osluškujem tek po koji nagoveštaj njihovog postojanja…

Polako počinjem da se gubim u svim tim imenima, titulama, godinama. Sadašnjost kao da je postala prošlost, a prošlost vanvremenska. Osećam more različitosti kako se ulilo i uliva na ovom mestu. Zamišljam sve suze koje su tuda protekle, bujice emocija, poslednjih pozdrava i obećanja, devojačkih i majčinskih suza, lovorika, tamjana, izdaja, imovinskih rasprava, svega. Zamišljam svu patnju koja je obasjala nebo nad ovim provincijskim grobljem…

Groblja su mesta gde se najbolje ćuti, ovde se čovek leči od sujete i shvata prolaznost svega. Groblja su ujedno i nešto najnemirnije i nešto najmirnije na svetu. Nemirno, jer podseća na gubitak, patnju, rastanak, a mirno jer se sve prašta, prihvata, zaboravlja. Groblja su spoj svega i svačega, groblja su spoj ničega. Suze i jecaj me ponovo vraćaju u sadašnost. Tu sam, na sahrani. Žali se za pokojnikom i dalje…

Nije mi jasno zašto plaču svi ti ljudi? Uče nas da je smrt ulaznica do raja i večnog života, a da je ovaj svet dolina suza. Zašto onda plaču kada neko odlazi, treba valjda da se raduju i slave nečije spasenje? To je privilegija, a ne kazna? Telo umire a duša večno živi?
Sumnjam u sve to. A i gde su onda nestali svi ti duhovi od prvog čoveka pa do poslednjeg koji, evo upravo, staje u red i ulazi u večnu kuću…

Koliko je samo život iznad religije i koliko su sva ta predanja tek senke prastarih vremena koje popunjavaju sveopštu prazninu. Kome uopšte treba sve to? Izgleda svima kao izgovor, opravdanje i mogućnost da je zaista tako.

A nije, svi to dobro znaju…

Umorilo me je sve ovo. Po ko zna koji put isti scenario, samo sa drugačijom postavkom uloga. Podižem pogled i vidim u daljini neke ljude kako razgovaraju sa spomenicima, kako ih ljube, grle se sa njima. Da li se poveravaju, da li praštaju, prete, ili se možda žale jer od živih više niko neće da ih sluša? Sada je lakše reći, sada je lakše oprostiti, ali, kome i zašto?

Ponovo se isključujem, lutam pogledom i posmatram grad kako se proteže, dole, u daljini. PItam se koji je stvarniji? Da li ovaj donji, što i dalje diše, budi se i mašta neumorno? Ili ovaj gornji, na brdu, malo zavučen od glavnog puta, osuđen istovremeno i na večnost i na zaborav? Kao da se ta dva grada prećutno takmiče u veličini, šire se. Kroz samo pola veka donji grad će se preseliti ovde, na brdo, a neka nova deca će nastaviti dole da prave buku, da se bude i maštaju neumorno. Kao mi sada…

Kažu da će se svet za nekoliko hiljada godina pretvoriti u jedno veliko groblje i da će svaki detalj planete biti popunjen mrtvima. Ne znam… Znam samo da su oni i danas pametniji od nas. Sve što hoćemo da stvorimo već je stvoreno, sve što hoćemo da kažemo već je rečeno. Pesme su napisane, filmovi snimljeni, otkrića otkrivena. Oni su odigrali premijere, napisali komade, postavili granice, a nama jedino ostaje da se divimo i da pokušamo bar malo da ih pomerimo…

Vreme je polako da krenem. Okrećem se oko sebe i razmišljam kako stojim superiorno nad svima njima, nisam ih poznavao, nikoga od njih, ali su mi nekako bliski jer su i oni nekada živeli i vodili iste bitke. Stojim tako superiorno iznad njih, živ, neopterećen, mlad, a nakon samo nekoliko decenijskih zaokreta neki klinac će isto tako stajati naspram mene. Žaliće me, distanciran, kao što i ja žalim ove ljude. Slaviće me kao što ih i ja sada slavim njih. Pokušaće da me oživi gledajući u moju sliku, tumačiće nevešto zapisani natpis na spomeniku i ništa mu neće biti jasno… Zatim će se okrenuti i otići, kao što se i ja upravo okrećem i odlazim. A i kako drugačije?

Srećem na izlazu nekog starca koji mi objašnjava da već godinama unazad sretne više poznatih lica na groblju nego na ulici. Kaže da ga tamo, u gradu, niko ni ne primeti, svi ga zaobilaze kao da ne postoji. Dok ga ovde, na ovom mestu, zaustavi i podseti svaki drugi spomenik na nekog prijatelja, rođaka, devojku iz mladosti. Izgleda da su sve to neki znaci, đavo bi ga znao…

Uglavnom, mogao bih da napišem čitave romane o svim tim ljudima koje ne poznajem, da ih oživim, povratim. Možda je i lakše pisati o nečemu što ne znaš jer te ništa ne obavezuje? Ali, zašto pisati o tome? Kome sve to treba?

Njima sasvim sigurno ne! A nama? Mi ne možemo da izađemo na kraj ni sa živima, a kamoli… A i ne verujem u anđele nakon smrti, verujem u anđele za života, i zato svakome treba odati priznanje za dobrotu, pamet, talenat dok je živ. Svakome treba pružiti ruku i dati mu šansu jer će posle, bojim se, biti kasno.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje