BLOG: Silazak sa modne piste

0
1400

Ima lepih žena, prelepih. Ali kao da je, ponekad, sva njihova tragedija u njihovom daru. Sve se troši, pa i lepota. Naročito ona krojena za druge, a ne za sebe. Igrati samo na nju i živeti samo od nje čista je lutrija.

Samo što to Iva nije znala. Prerano je ušla u sve to, poverovala je da je svet modna pista a da su ljudi publika koja aplaudira i divi se.

Ljudi jesu publika, ali retko kada tvoja i retko kada zauvek. Ona to nije znala, a njeni joj to nisu na vreme objasnili. Ili nisu nikada, ko zna.

Iva odavno nema tu popularnost koju je doživela kao klinka. I dan-danas pokušava da živi od stare slave i prepričava reklame u kojima je igrala. Ali, koga još briga za to? Njeno lice se, tada, dopalo onima kojima treba da se dopadne. Iskočila je u prvi plan, ubedili su je da je važnija nego što jeste, a ona je nasela na tu priču i počela drugima da nabija pod nos svoju važnost.

Međutim, odavno je napunila tridesetu i ono po čemu je nekada bila prepoznatljiva, sada je počelo da smeta i iritira. Kao istrošeni fazon ponovljen nebrojeno puta. Kao jednosezonski hit isforsiran na silu i prepušten zaboravu…

Naivno je poverovala da je važnija od drugih, navikli su je na osmehe gde god da se pojavi, opravdane časove, protekcije i onda je, odjednom, sve to nestalo. Priča koju je nekada pričala više ne prolazi. Sve više nailazi na zatvorena vrata. Primorana je da se navikava na „običnost” i “osrednjost” koju je toliko prezirala. Primorana je da se dokazuje u sferama koje je vešto pokušavala da preskoči…

Htela je svojim izgledom da prikrije sve drugo. Maskarom da zamaskira prosečnost. Viškom šminke nedostak obrazovanja. Čvrstim držanjem slabu ličnost. Skupom odećom osećaj usamljenosti i praznine. Ali nije joj uspelo. Htela je da bude tretirana kao što je bila i ranije, ali ljudi kao da su izgubili interesovanje a ona kao da je izgubila sebe…

I dan-danas se fotografiše, ali- danas se svi fotografišu, zar ne ? I dan-danas “lepo” izgleda, mada svi danas “lepo” izgledaju. Doduše, ne gostuje više u zabavnim emisijama, prestali su da je zovu, niti savetuje ljude u dnevnim novinama šta da jedu, gde da idu i kako da vode ljubav. Izgubila je propusnicu za VIP i selebriti, što ne znači da je neće pronaći preko nekog rijalitija, ili ne znam već gde.

Sreo sam se nedavno sa njom. Nisam znao da je to Ona, a nisam ni znao ko je Ona, nego mi je Iva sve to potanko objasnila, u čudu što je nisam prepoznao… Sedeli smo u jednom kafiću i ona mi je pričala o sebi, svojim uspesima, svetu kome pripada. Mislim da u životu nisam imao jači osećaj praznine nego tada.

Prazne reči, prazan pogled, prazno sve ono što je izlazilo iz nje. Toliko ničega na jednom mestu, toliko opštih mesta, gluposti. Ponavljala je kao automat neke fraze, gledao sam kroz nju, izmučen, u potrazi za nečim vrednim pažnje. I sve ono što je moglo da bude vredno, iskreno i od srca, ona je prikrivala, a sve ono što se navodno traži, što nameću mediji i tržište, stavljala je u prvi plan, misleći da sam i ja iz te priče i da nasedam na to.

Nijednog trenutka me nije pitala kako sam, kako se osećam, šta volim. Nije me pitala ništa, sve vreme je vrtela svoj film, potpuno opsednuta sobom…

Njoj nisu potrebni prijatelji i ruka na ramenu – njoj je potrebna publika i aplauzi. Njoj nije potrebna podrška i tuđe mišljenje – njoj je potrebno divljenje za sve što uradi. U krajnjem, njoj nije potreban dečko, neko da je voli i da joj se posveti – njoj su potrebni sponzori i neko ko bi mogao da je vrati na pistu…

Šta sam mogao da joj kažem? Da je kritikujem? Zašto? To je ona, to je njen život, njen izbor. Da je podržim? Kako, a i šta tu ima da se podrži? Jedna promašena sudbina, na smrt preplašena, ogorčena i prevarena još u tridesetim. Šta da joj kažem? O čemu da joj pričam, kada nju ništa moje unapred ne zanima…

Sve teže sam je slušao kako je vreme prolazilo. Nisam želeo da je ispitujem, nisam mogao od nje da dođem do reči, gledao sam samo da odradim razgovor što pre i da odem. Ne sećam se da mi je neko preneo svoje raspoloženje kao ona, kao da sam u tim momentima usisao sav njen očaj u sebe, ogorčenost, prazninu, nespokoj.

Šta raditi sa takvim ljudima? Da li ih podržvati na prazno, lažno bodriti, potpirivati njihove iluzije o ne znam kakvoj veličini, ili bežati od njih glavom bez obzira? Rekla je toliko toga, ali ta strašljiva praznina njenih reči ubija. Ton kojim priča, način, kao da je sve vredno i živo usisano iz nje. Ostalo je samo telo, telo koje podseća na pokretni čiviluk, telo ukrašeno šminkom, išarano nakitom i beživotnom odećom, beživotnom kao što je i njen život.

Pitaš me, na kraju, šta mi je ostalo od nje?! Ostala mi je ova priča, a i beskrajna praznina koja me obuzme kada se setim tog susreta…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje