BLOG: Reči kojima se ispisuje sreća

0
2051

Najviše se poštuje ono što se nema, ili ono do čega se teškom mukom dolazi…

Tako je bar u mom slučaju…

Mnogo sam više samovao, nego što sam se družio. Otuda takva potreba u meni za ljudima, ljudskim. Uzbudim se pred svaki susret sa nekim, kao da mi je poslednji u životu…

Mnogo sam više puta bio povređen, nego pohvaljen. Zato se radujem svakom komplimentu kao da mi je prvi u životu. Do svoje dvadesete dobijao sam ih retko, gotovo nikad, i kada su me hvalili, hvalili su me za nešto što najčešće nije imalo suštinske veze sa mnom…

Slično je i sa hranom, novcem…

Mnogo više nisam imao u životu, nego što jesam, naročito poslednjih šest – sedam godina, i zato umem beskrajno da se prepustim svakom ukusu. I ne samo to, već i da ga poštujem svestan njegove vrednosti…

Treba doživeti onu drugu stranu života, definitivno. Treba osetiti dno, ukus gladi, mirise nemoći i beznađa. Samo čovek koji je hodao po ivici zna šta znači prava vrednost postojanja…

A ja sam godinama bio na toj ivici…

Godinama sam udarao glavom o zid, i znao sam da ću kad tad da ga probijem i dođem do sebe…

Takođe nemam tu iluziju, da bih u nekom drugom vremenu bio srećniji. Ne! Ovo je moje vreme, ovo je moja zemlja, ovo su moji ljudi, i ni jednog trenutka nisam posumnjao u to!

Ne znam kako je sa vama, ali meni ovo vreme odgovara, meni je ovo najbolje moguće vreme pored svih nedostataka. Ne bih voleo ni da sam se rodio pre pedeset, a ni za pedeset godina. Ne! Samo ovde sam svoj na svome i do kraja osećam sebe…

Neretko imam potrebu da se zahvaljujem nebesima što uopšte postojim, što mi je omogućeno da živim, što mi je dato da čujem, vidim, osećam, ljubim i volim. Znam da zvuči blesavo, ali priznaćete da je zaista tako…

Volim život, volim sve što je živo. Volim ljude, volim sve što je ljudsko.

Ne bih sada da nabrajam i pretvorim ovaj tekst u dečiju slikovnicu, ali možete da pretpostavite šta bih sve rekao… Pomenuću samo nežne devojačke ruke koje miluju, pomenuću izvor reke koji napaja vodom čitav jedan grad, pomenuću zajedničko nebo koje nas sve spaja i sunce koje nas sve greje…

Imam potrebu da zagrlim rukama čitav svet, sve što je živo, sve što diše i oseća…

Imam potrebu da u svakom čoveku udahnem nadahnuće, da u svakome probudim sjaj u očima, onu skrivenu strast do koje ne mogu da dođu, a i onaj neodoljivi životni optimizam koji osvetljava sve pred sobom…

Nije to samo moja misija, naprotiv, to je apsolutno svačija misija, samo što je drugi još nisu svesni…

Ja jesam, i živim je maksimalno…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje