BLOG: Odlučila je da ode

0
1211

Ona kreće na put, uspela je da sredi papire, i odlazi.

Ostavlja sve ono što je godinama gradila, i kreće u nepoznato.

Napušta svoj grad, svoju zemlju u kojoj je živela sve ove godine, kafiće gde je izlazila, ljude sa kojima se družila, roditelje, familiju. Napušta kućnu biblioteku, svoj krevet, svog malog psa koji je isuviše velik da bi neprimetno ušao u avion i prešao granicu.

Napušta sve svoje stvari koje ne mogu da stanu u kofer propisane težine.

Napušta sebe onakvu kakva je bila…

Napušta sebe onakvu kakvu želi što pre da zaboravi…

Ostavlja dve velike ljubavi, podjednako velike i neuspešne…

Ima 27 godina, ni klinka, ni žena, nešto između…

Takav je i bio njen dosadašnji život, nešto između…

Završila je fakultet, menjala poslove, tražila se, i pronalazila ponegde, i sa nekim, ali kao da joj je uvek nešto falilo…

Sada joj svi mašu, i znani, i neznani, i svi joj žele sreću…

Ne znam šta je čeka preko okeana, još se nisam usudio da odem. Imam gde i sa kim, samo nisam siguran da je i meni tamo mesto…

Ona je odlučila da ode, da raskrsti sa predhodnim životom, i stavi tačku.

Vratiće se drugačija, svesnija sebe, sveta, ko zna ko će da je oženi, ko zna kome će da se obeća, i da mu rodi decu.

Kako li će da se preziva?

Koje li će sve jezike da progovori?

Kakve poslove da radi?

Da li će kada se vrati biti uobražena gospođa, visoko podignutog čela, prilagođena materijalističkom svetu koga se u mladosti užasavala, ili će i tada biti onaj sentimentalni i nostalgični devojčurak kakva je bila sve ove godine?

Gledam njen pogled pun suza i sete, a i neke čvrste odlučnosti da ode, i da ostavi sve iza sebe, i napravi nešto, nešto veliko, što nije mogla ovde.

Moja zgrada je preko puta njene, moji prozori su preko puta njenih, naši pogledi godinama upereni jedno u drugo…

Gledali smo se stalno, i nikada se nismo sreli.

Ona sada odlazi, ja ostajem zagledan u njen prozor na koji neće skoro da se pojavi. A možda i nikad…

Nedostajaće mi da je posmatram kako šeta psa, silazi sa bicikla, vozi rolere, vuče knjige i skripte, dočekuje drugarice, momke, i živi jedan sasvim normalan beogradski život.

Imam potrebu da siđem dole, da je zagrlim, da joj u nekoliko rečenica ispričam čitav moj život, i čitav njen, onako kako ga vidim i doživljavam, kao posmatrač, svih ovih godina.

Ne usuđujem se, a i bojim se da je kasno.

Dok se premišljam da joj priđem, kao i toliko puta do sada, ona već ulazi u automobil, briše suze, maše još nekoliko puta, i nestaje u daljini.

Mašem i ja njoj, ali uzalud, ovo je prvo moje mahanje koje ne može da vidi.

Dani se nastavljaju, subote, srede, aprili, majevi, septembri, tražim je u licima prolaznika, a nje nigde.

Ne znam ko najviše pati za njom, znam samo kome će najviše nedostajati.

Posebno pred prvi sumrak, leti, kada se zagledam u njen prozor, terasu, a nakon toga i u sunce, nebo, zvezde, koji će jedini znati tačno gde je.

Srešćemo se ona i ja, nekad, vratiće se ona, mora, a do tada ću se raspitivati o njoj.

Kada se budemo sreli reći ću joj ko sam, i daću joj jedan davno napisani tekst da pročita.

Ovo je taj tekst…

A kakva će biti tada ona, reći ću vam…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje