BLOG: O izgubljenim ljubavima i prijateljstvima

0
1393

Kako je lepo kada se sve posmatra sa strane, spolja. Kada prolazimo kroz nepoznate gradove, ili kada srećemo nepoznate ljude. Uvek nam se učine boljim nego što jesu, prepoznamo ono najbolje u njima, vidimo ono što oni žele, čujemo ono što oni kažu, ono što je na površini i ne očekujemo ništa.

I ako nam nešto daju, lepu reč ili neki suvenir, zahvalni smo im i pamtimo ih po dobru a ako nam ne daju ionako nam je svejedno, idemo dalje

Nema vezivanja, nema interesa, samo trenutno poštovanje koje se podrazumeva. Vidimo se samo jednom i nemamo potrebu da menjamo jedni druge. Prihvatamo ih takve kakvi jesu i sve se završava na tome.

A kada smo sa nekim stalno, godinu, ili duže, kada ga proglasimo svojim, kada vidimo obe strane, dobru i onu drugu, onda baš i nije tako. Nema onog zanosa, iščekivanja pred nepoznatim i večite ljudske potrebe da se prikažemo boljim nego što jesmo.

Uvek je lakše pročitati na desetina knjiga nego proučiti samo jednu.

Uvek je lakše upoznati čitav svet, onako površno, preleteti ga uzduž i popreko nego samo jedan grad ili jednu zemlju. Uvek je lakše ono što neobavezuje, ono što ne koči, što ne postavlja dodatna pitanja i provocira.

Tako je i sa ljubavima i prijateljstvima, samo oni koji su nam nekada bili mnogo bliski sada mogu da nam budu toliki daleki. Ostale ljude nismo ni imali tako da ne možemo da ih izgubimo…

Samo ono što je bilo najviše naše može da bude najviše tuđe, zbog svih onih godinama poveravanih tajni koje, ponekad, ni sami sebi sebi nismo mogli da priznamo…

Ljubav kao da je u najbližem srodstvu sa mržnjom. Pretanka je linija koja ih razdvaja, jer samo one koje smo iskreno voleli možemo iskreno da mrzimo, onako prezrivo, iz dna duše.

Puno je uloženo, puno se i gubi…

A i čudna je ta veličanstvena igra koja kada se prekine postaje najgori pakao. Iskrenost se najskuplje plaća. Reči koje smo jednom izrekli u najboljoj nameri i ushićenju postaju oružije za obostrani progon i uništenje onog drugog. Sve ono što smo mislili da je dobro postaje loše, kao iskrivljena i razbijena slika koja više ničemu ne služi.

Sve ono što smo voleli na početku počinjemo da ismevamo na kraju, potpuno iste stvari.

I od najboljih prijatelja, vrlo brzo, postajemo najgori neprijatelji…

A da je bila samo malo drugačija raspodela uloga, da smo zaćutali kada je trebalo, ili jednostavno oprostili, ti isti koji su nam sada najdalji bili bi nam i dalje najbliži, ostali bismo jedni uz druge.

Nema veze, čovek treba u svemu da bude dosledan, pa i u tome…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje