Dušo moja znam da ti je ponekad muka ovog sveta.
Nabeđenosti i prepotentnosti onih koji te okružuju.
Znam da ti fali lakoća života, radost, spontanost, onaj poletni osećaj u grudima da se sve može i da je sve divno, jednostavno, lako.
I meni je žao ljudi što napokon ne prodišu i oslušnu svoje srce a ne samo svoju programiranost.
U svetu gde svi misle da su najpametniji nema pametnih.
Zato se ti, radosti moja, drži sebe, svog sveta i čuvaj ga ali ne gordo nego nežno i iskreno kako bi privukla najlepše melodije i glasove.
Nekada imam osećaj kao da sam spašen muka koje živi većina.
Politike, moći, iživljavanja, dokazivanja u nedogled.
Tako zamara sve to.
Zašto bih pametovao bilo kome kada mogu samo da zagrlim i volim?
Zašto bih se pravio važan i bitan kada jednostavno mogu da se opustim i uživam u trenutku?
Zašto bih stvarao problem kada ga realno nema?
Uživaj i ti, sunce moje.
Ovo što nam se trenutno dešava to je život.
Naš život.
Naša večnost.
Naše vreme.
Nemamo drugo.
Udahni duboko i oslobodi se svih teskoba koje te pritiskaju i vuku na dno.
Zagrli ovaj dan kao voljeno biće i ne samo ovaj…
Dušo moja nama je dato da živimo, dišemo, volimo i to je najlepši mogući dar koji smo mogli da dobijemo.
Nikada to nemoj da zaboraviš i znaj da volim tvoje biće, onakvo kakvo jeste, nekada svetlucavo i vrcavo, nekada plačno i bolno.
Volim ga jer kroz tebe volim čitav svet i ono najlepše u njemu.
Volim anđele moj..
Volim.
I veruj mi, ništa lepše od toga.
Ništa lepše od ljubavi.
