BLOG: Nepoznata

0
2190

Završiš tako sa nekom nepoznatom devojkom, u nekom nepoznatom stanu, i u jednoj februarskoj noći volite se za čitav život. Zagledani jedno u drugo, ne pominjete prošlost, ne pričate o budućnosti, briga vas šta će biti posle – samo se volite, volite i volite. Taj dan je vaša večnost, taj dan je vaše zauvek.

I bude vam sjajno, bude vam genijalno, bude vam ludo, čarobno i nestvarno, bude vam toliko dobro da poželite da se nikada više ne vidite. Ali, to nije važno, važno je ono što se desilo tada. Te noći…

* * *

Gledaš je kako lagano ustaje iz kreveta, kako šeta gola po sobi, pali cigaretu, povlači dva dima i ostavlja je da gori sa strane. Zatim skida šminku, stavlja kafu, usput traži nešto po ormanu, verovatno peškire i donji veš… Sve vreme gleda ka tebi i govori ti nešto uz lagani osmeh, pomalo umorno ali zadovoljno kao da je skinula sa vrata neku veliku brigu. Pokazuje ti piće koje ima, dvoumi se koju muziku da pusti, da li da uključi klimu ili da otvori prozor, a tebi je tako svejedno. Ti bi samo da je gledaš, da joj se diviš, da je upoznaješ i želiš tako ludo zaigranu u nekom svom udaljenom svetu…

Posmatraš je, zavaljen na njenom krevetu, u njenom univerzumu i zaljubljuješ se polako u njenu lepotu neumorenu životom, godinama. Posmatraš je i prvi put počinješ da je želiš samo za sebe, duže od jedne noći. Nakon toga ustaješ i ideš ka njoj, stavljaš joj ruke na rame, ljubiš je i dodiruješ dok ona sva treperi i priča o nekim nebitnim stvarima koje su njoj, izgleda, tako bitne.

A tebi je i dalje svejedno, ti bi samo da je ljubiš, voliš, obgrliš s leđa, ti si već lud za njom, iako je znaš tek nekoliko sati…

Vreme prolazi… Odlazi da se istušira i, smešeći se, ostavlja širom otvorena vrata, očekujući te da joj se pridružiš. A ti nastavljaš da se muvaš po stanu, gledaš knjige sa njenih polica, raspored stvari, fotografije iz detinjstva, gledaš haljine i cipele koje su izložene kao u nekom minijaturnom butiku. Otkrivaš da se bavi slikarstvom, da je kao mala išla na ples, svirala flautu, glumila. Zatim gasiš svetlo, svlačiš se, probijaš se kroz vodenu paru i ulaziš kod nje.

Ljubite se i ne ispuštate jedno drugo iz naručja, molite se bojleru da topla voda što duže potraje, molite se bogu da ova noć što duže potraje. Presrećni ste, po vašim dodirima se meri strast i sve ono što na nju podseća…

Od silnog uzbuđenja počinješ da joj izjavljuješ ljubav a jedva da znaš kako se zove. Obećavaš joj budućnost a ne znaš ništa o njenoj prošlosti. Izgovaraš jedno ovlaš “volim te” kao ulaznicu za ono što tek sledi, zatim ubacuješ, onako usput, poneki bezobrazluk kao začin. Nakon toga ide smejanje, dugo smejanje… Klimaš glavom na sve što kaže. Već je voliš i obožavaš. Već joj se diviš i lud si za njom.

Dok, u stvari, voliš, obožavaš i diviš se samo sebi. Sebi takvom, slobodnom i rasterećenom od svega…

I dalje znaš da ne znaš ništa o njoj, bolje poznaješ njeno telo nego nju samu. Ne znaš da li je srećna i da li voli svoj život? Zanima te da li je sa nekim u vezi. Zanima te ko je izdržava, ko su joj roditelji i ko je uopšte ona. Pitaš se da li je to život koji je želela da živi. Pitaš se da li je sa svima takva kao što je sa tobom večeras, ili stvarno uživa? Ne znaš da li ste zajedno zato što joj se sviđaš, zato što si poseban, drugačiji, ili zato što joj treba neko, bilo ko. A ti si prvi naleteo….

Upoznao si prvo njeno telo, upoznao si je dodirom, milovanjem, usnama, a zatim upoznaješ i nju samu… Nastavljate zagrljeni razgovor u njenom krevetu. Priča ti o drugaricama, letovanju, umetnosti, odlukama koje su je promenile… Priča ti o studijama koje privodi kraju, o familiji, bivšim momcima, emocijama, strahovima. Priča ti o svetu koji tako dobro poznaje iako ga nikada nije videla izbliza.

Opustila se i počinje da se glupira, uvija se sve vreme dok govori, uživljava se u svaku izgovorenu reč, glumi, pevuši, a ti nastavljaš da slušaš i sklapaš mozaik u glavi…

Zatim izlazite na terasu i gledate Beograd kako spava. Tek po neki pijanac zatetura ulicom, negde u daljini projuri automobil, čuje se lavež, čuje se tišina i čuju se dva srca koja te noći pulsiraju u istom ritmu, povezana tankim nitima bluda i požude. To je to. Ne može bolje od toga. Srodili ste se, smešite se i vraćate u vaš jednodnevni san koji miriše na zanos, lepotu, prkos svetu i vremenu u kome živite. Bacate se na krevet i nastavljate da obarate lične rekorde u zagrljajima, dodirima, uzdasima. U jednoj noći volite se za čitav jedan život, pa i više od toga…

Svesni ste da će ova veza da se završi bez svađa, ljubomore, bez suvišnih zaključaka: “Mislim da nismo jedno za drugo…”, “Promenio si se…”, “Verovala sam da si drugačiji…”. Završiće se bez prebacivanja, zavisti, tuge. Svesni ste, i zato od svega, od svakog trenutka, pravite uspomene…

A vreme i dalje neumorno prolazi…

Trudite se da ukradete od noći što više, spasavate svaki sekund od zaborava. Zatvarate terasu, spuštate roletne, zaboravljate koji je dan, zaboravljate sve želeći da produžite ono što će kad-tad morati da se završi… Dolaze nove šetnje po stanu, sanjivi pogledi ka nepokrivenom telu onog drugog, novi dodiri, nova milovanja. Tu su i retki trenuci kajanja što ste možda preterali, što možda niste trebali… Nepotrebno moralisanje, zatim smejanje, valjanje po podu, pametovanje o životu koji prolazi, a vi ga gledate sa strane ušuškani i izdvojeni.

Nakon ljubavi pod tušem, zajedničke večere, dugog uspavljivanja, još dužeg buđenja, doručka… Nakon svega toga, zavaljeni na velikom krevetu, napokon shvatate koliko je život lep, čaroban, čudesan. Želite širom da ga zagrlite kao što ste cele noći grlili jedno drugo i poletite negde visoko raširenih ruku. Kao u bajci, kao u pesmi, kao na filmu…

I onda rastanak, duga obećanja, poljupci, zakletve i onda – ništa. Tako jednostavno mora, mislite oboje, a ne kažete ništa… Povratak u realnost, na posao, fakultet, isti problemi, iste gluposti, svakodnevnica i sve se polako zaboravlja. Ona prestaje da se javlja. Ti prestaješ da zoveš.
Nema nje. Nema tebe. Nema kajanja, nema ljutnje, nema ničega. Samo jedan divan osećaj da se nešto desilo, jednom, možda slučajno, možda namerno i to je to. Niste stigli čak ni da se posvađate, ni da slažete jedno drugo, niste stigli ništa, a stigli ste sve.

Ono najvažnije…

* * *

Vreme je prošlo i prolazi… Kako je lepo ući u nečiji svet, videti ono najlepše u njemu i onda otići uveren da je sve savršeno, da sve teče bez problema… A i kakva je to ludačka potreba koja nas gura u zagrljaje nepoznatim ljudima?! Naprosto nas baci, zanese, navuče, a zatim isto tako lagano izvuče kao da se ništa nije desilo.

Postoje ljubavi kojima se uvek vraćamo, koje su uvek tu, na dohvat ruke, a i one koje čuvamo samo u mislima, negujemo ih poput retkog cveća i prizivamo u teškim momentima. Čuvamo ih kao što čuvamo tu jednu noć, kao čitav jedan život koji je mogao da se rodi a nije.

Šteta…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje