BLOG: Nepopravljive greške

0
2205

 

Poznata klupa, sparno veče, oni i ja.

To je naša klupa već godinama unazad. Tu se skupimo i sedimo do kasno u noć. Pričamo, smejemo se i prisećamo događaja iz detinjstva. Družimo se prilično dugo i atmosfera je, što se kaže, potpuno domaća.

Volim kada se vidim sa njima. Opuste me, zasmejavaju, pogotovo kada se šalimo na račun moje mršavosti, krivog zuba ili čuvenog lapsusa. Jer u naše društvo nije dobrodošao onaj koji ne zna da se šali na svoj račun.

Ipak, osim smeha, ta se klupa nagledala i naših suza, zagrljaja, a čula je neke od naših najvećih tajni.

Od prvog momenta noć je izgledala drugačije nego inače. Mia, inače posle mene najveći filozof u društvu ( u kojem se to ne smatra komplimentom ), počela je priču o životu, ljudima, neostvarenim snovima.

Tako je noć počela da miriše na sećanja gorkog ukusa.

Iako smo upoznati sa životnim pričama svakog od nas, oni su večeras imali želju, ili pak potrebu, da se prisete svojih pogrešnih koraka.

Mlada, zrela, ali još nedovoljno iskusna ekipa otvorila je dušu.

Tema: greške. Pogrešni ljudi, stvari, potezi.

Nakon standardnih rečenica da se svako u naš život pojavi sa nekim razlogom; da nam greške donose samo dobre stvari, već mi je postalo malo dosadno. Nisam bila raspoložena za priču takve vrste.

Eeej, ljudi, jel idemo na utakmicu u četvrtak? – prekidoh tmurnu priču.

  • Videćemo! – Ne znam još…  – Dogovorićemo se.  – odgovoriše brzo nastavljajući svoju priču.

Vidim, baš im je večeras do prošlosti i teških tema.

  • Tvoj je red, Nina. – reče Mia.
  • Za šta? – zbunih se.
  • Pa jel ti nas slušaš? Pričamo o najvećim greškama koje smo napravili u životu.
  • Aaa, čujem da nešto patetišete… – nisam završila rečenicu kad su svi počeli da se smeju. – Šta?! Šta je smešno?
  • Mi patetišemo? Ajde, filozofu naš, ispričaj nam svoju najtužniju priču. Veruj nam, izvući ćemo pouku… – reče Darko i nastaviše da se smeju.
  • Ne znam…
  • Da li je moguće da ti nešto ne znaš? – provocira Mia i insistira da se uključim u razgovor.
  • Šta je sa vama večeras?
  • Ej, samo kaži koja je tvoja najveća greška u životu? Ona kada si mene odbila, zar ne? – reče Bane i ostali popadaše od smeha.
  • Brate, ne može ona da izdvoji jednu grešku – ubacuje se Maša i podiže sebi ruku kao na kraju bokserskog meča.
  • Pobedila si Mašo, bravo! – smejem se i ja.
  • Samo smo te malo ubacili u mašinu – Bane saopštava već očiglednu stvar.

Ponosna što su tako duhoviti, a zbunjena njihovim pitanjima, odlazim kući.

Pod tušem razmišljam – greške su veoma individualna stvar. I širok pojam. Najveća greška za nekoga je što je sinoć pojeo dva parčeta torte, dok je nekog prelazak na crveno koštao životom. Sve zavisi, nekoga život još uvek mazi, dok su drugi već napravili nepopravljive greške.

Posle ovakve teme, ne mogu mirno da zaspim.

Koja je tvoja najveća greška u životu? – odzvanja mi u glavi.

Svi ti pogrešni ljudi, pogrešne stvari, loši potezi… svi ih imamo zar ne? Svi ti neostvareni planovi bili su smisleni iz nekog razloga. Motam film u glavi –  prepliću se razni ljudi, isfolirani  osmesi, zagrljaji, teške reči, okretanje leđa, neizgovoreno zbogom, lažne nade, pokvarenost, iskorišćavanje, taktike, nesolidarnost, zavidnost, kompleksi… ipak shvatam. Shvatam poentu.

Moje jedine greške su zablude.  I iluzije.

Zablude o ljudima, iluzije o budućnosti.

***

Ali ono što je važno jesu osmesi i sreća koju smo sa tim ljudima imali, jer je greška smatrati greškom čoveka koji nas je davno nasmejavao.

Neke greške ne možemo da izbegnemo, a i nećemo biti pametniji ukoliko ih ne pravimo, već ukoliko naučimo kako da od njih napravimo nešto dobro.

„Ništa me više ne zgrožava, moram priznati, nego moje vlastite greške“, jednom davno rekao je Betoven.

Sebi moramo oprostiti svoje greške, ali ih pre toga moramo priznati. To je ono što odugovlači bol.

Evo, priznajem – (po)grešila sam.

***

PorukaMia: „Ej, mršo, nismo hteli da te oneraspoložimo. Znamo šta te muči, samo hoćemo da pričaš sa nama o tome. Znaš ono – pričamo, pričamo… priča dosadi, vreme prođe, bol jenjava… hahaha, okej, neću više da se glupiram – obećavam. Mi te volimo, a ti pati za kim hoćeš, baš nas briga! Opet se glupiram, hahah, ajde ćao.“

Baš je tako bleskastu volim. Laku noć.

 

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje