BLOG: Ne znate vi šta je glad…

0
1537

Ne znate vi šta je glad.

Ni ne sećam se koliko sam imao godina, znam samo da sam pola leta preležao u bolnici.

Zapaljenje pluća, neki najteži oblik, a i još nešto, usput.

Imao sam samo jedan bolnički prozor, na poslednjem spratu, i odatle sam posmatrao sav društveni život.

Ljude, ptice, ulice, zgrade, solitere, avione, zvezde, sve što sam mogao da vidim.

Bolnica je bila u centru grada, i svi su bili u centru grada, samo sam ja virio gore skriven iza rešetaka.

Mladi su imali sportsko leto, mladi su imali koncerte, išli na bazen, išli nekoga da grle i ljube, mladi su imali, a ja nisam imao ništa.

Nisam imao ni mladost.

Mogao sam sve to samo nemo da posmatram – udaljen, odbačen, zaboravljen.

Gladan ljudi, gladan života, gladan slobode…

– Gde su ti prijatelji? – pitao sam se u sebi – Nije ih bilo. –

Gde ti je rodbina? Tek po koji…

Gde su ti ljubavi? Ljube drugog.

Tada još nisu došli kompjuteri, mobilni telefoni, ništa što bi moglo da skrene pažnju sa sebe, i svoje nemoći.

Kao da si odsečen od sveta…

Prolazi ti leto, a ti sam.

Prolazi ti život, a ti sam.

Neprekidno neka dešavanja, svako nekome ide u susret, nosi neku radost, a ti sam.

A ti sam, a ti sam, a ti sam…

U godinama kada su ti potrebni svi, nemaš nikoga.

U godinama kada si najpotrebniji sebi, plašiš se sopstvene senke.

Tada sam počeo da razumem pse lutalice, prosjake, ludake, i ostale.

Tada sam, po prvi put, obratio pažnju na njih, a i sreo drugačijeg sebe?

Sebe – osuđenika na samoću, sebe – posmatrača, sebe van svih, i sebe za sve…

Glad je bila stravična. Glad za hranom koju sam voleo, a nisam smeo da je jedem. Glad za ženom. Glad za prijateljima. Glad za pažnjom, i najmanjom, bilo kakvom.

Emotivna glad, kao provalija treštala je u meni.

Tek kada padneš i propadneš vidiš gde si, gde se nalaziš, i koga stvarno imaš, ako nekoga uopšte i imaš.

Iako je bilo leto, bilo mi je strašno hladno. Sišao sam jedva dole, do parka, svojevoljno, da niko ne zna, da izbliza vidim sva ona lica koja su živela život koji sam posmatrao sa prozora.

Kako su me samo čudno gledali, u prolazu, onako izbledelog i slabašnog.

Šta li su komentarisali u sebi?

Seo sam u parku, na klupi. Na drugoj su se cerekale neke devojke, na trećoj momci. Nisu se smejali meni, smejali su se nečemu svom. Bili su mojih godina, neke od njih sam i znao, a oni ni na trenutak da obrate pažnju, da pitaju šta mi je, da li mi nešto treba.

Posle parka otišao sam do grada, samo jedan krug…

Prolazio sam pored kafića, kafana, prodavnica u kojima sam svakodnevno svraćao, ništa.

– Prihvatite me, prihvatite me, prihvatite me – ponavljao sam u sebi – obratite pažnju na mene, samo mi pružite ruku, pogled podrške, saosećanja, bilo šta. Samo da osetim da postojim! –

Zamislio sam da sam umro tih dana, isto bi svi živeli svoje živote, išli na bazen, smejali se na sav glas, retki bi me se setili, a onda nastavili dalje.

Pogledao sam umrlice na banderi – nije bilo mog lika i imena. Uhh dobro je, prokomentarisao sam u sebi – živ sam!

A da li sam?

Posle grada spustio sam se do svoje ulice, da vidim komšiluk, i tamo je sve bilo isto. Kako sam ih ostavio, tako sam ih i zatekao. Svako u nekom svom ludilu. Nisu ni znali da me nema, niko od njih.

Vratio sam se u bolnicu, na svoj poslednji sprat, u svoj krevet, kraj svog prozora gde sam bio najsigurniji. Ni tamo nisu primetili da me nema. Ni bolesnici u sobi, a ni oni koji su nas lečili.

Shvatio sam da ne boli bolest, ni sve ono što nemaš, a želeo bi, boli nemogućnost da se osetiš kao čovek. Kao biće vredno pažnje.

Gledao sam one rešetke na prozorima, do tada mi nije bilo jasno čemu služe, tek u tim momentima sam shvatio.

Tada sam poželeo, po prvi put, da budem ptica, i da odletim negde daleko, što dalje, ali rešetke su me zaustavile.

Tada bi me primetili, svi, da sam poleteo, obratili bi pažnju na mene, znam to, ali bilo bi kasno.

Možda bi me tek tada razumeli…

Tek tada kada bi shvatili da me nema…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje