Najteža u samoći nije samoća
Nego osećaj da ništa ne može da popuni tu prazninu.
I ona nemoć i preosetljivost
Kada sve živi zasebnim životom od tebe
A ti kao da si van svega.
Kada bi da grliš, miluješ i voliš
Da budeš važan, bar nekome
Ali si tako prokleto sam da sve odzvanja u tebi
Vapi i čezne za ljudima
Tera te negde, nekuda
A njih nigde
Posebno ne onih koji te razumeju.
Kada bi da pričaš, slušaš i pripadaš
Ali sve što se dešava, dešava se mimo tebe
Svuda, svima
A tebi ništa.
Kao cvet si koji raste u flaši
I ne može da se rascveta
Kao riba u akvarijumu
Koja stalno sanja okean
A zna da nikada neće da zapliva u njemu
Kao ptica u kavezu
Za koje nebo i drveće
Postoje samo kroz rešetke.
Šta čoveka okuje u četiri zida
Učini ga samim i kada je sa drugima
Kakva je to sila protiv koje ne može
Koja ga stalno tera u samoću i skrivanja.
Od čega se krije?
I šta više krije?
Kakav je to unutrašnji glas koji mu ne da mira
I koji nikako da zasvira neku sretniju melodiju.
