BLOG: Možeš promeniti boju zidu, ali ne i čoveka

Da li ste i vi pokušavali da promenite nešto ili nekoga? Da li ste i vi govorili, makar potajno: ma, nije to tako strašno, promeniće se to s vremenom. Bilo da je to osoba, situacija ili stanje države ili posla koji imate.

0
374

 

Da li ste se i vi, kao i ja, tešili na takav način? Ja sam večito pravila ovakve greške. Znate li kad zapravo dolazi promena? Pre nekog vremena čula sam jednu životnu priču o promenama i želji za promenama ljudi oko sebe. O onima koji su hteli najbolje za druge. I koji su, usled grešaka u koracima, kao i ja, kao i mnogi, izvlačili deblji kraj.

Pročitajte priču u nastavku.

Promena i ideja koja obećava

Moja drugarica Čehinja radila je sa jednom devojkom na projektu u selu u Indoneziji. Trebalo je da finansiraju “obor za zečeve” koji će pomoći uzajamni razvoj prirodnog sveta. Zove se Green house, dakle, nešto poput ovoga. Bila je presrećna što dobija priliku da pokaže kako svet brine za ugrožene u Aziji.Ona kaže da je znala da taj projekat neće promeniti mnogo, ali i ova mala promena mogla je biti dobar početak.

“Otišla sam prepuna sebe, ubeđena da samo nas čekaju celi život da im pomognemo. Edukovale smo ih o celom projektu, postavile smo obor i sve je radilo sjajno. Bila sam preponosna kako je projekat uspeo i kako učim i menjam ljude.

Dan kad se bajka raspala

Nakon dve godine odlaženja i vraćanja odande, nekoliko meseci niko od njih dve nije išao da poseti selo. Kada je njena drugarica otišla tamo, imala je i šta da vidi. Obor se raspadao. Zečevi su uginuli, biljke uvenule i sav rad je propao. Njihova promena za koju su se zalagale nije uspela.

Ispostavilo se da ti ljudi nisu smatrali da su imalo ugroženi i da im treba pomoć.

Istog dana, saznala je za nezgodu devojke iz sela koju je ujeo pas. Bilo joj je loše. Ona ju je odvezla kod jedinog lekara u selu, ali on nije bio prisutan.

Morali su da čekaju nekoliko dana da se vrati u selo.

Devojka je u međuvremenu umrla.

Da…

Previše šoka u jednom danu. Projekat sa zečevima je propao, a one su ostale ne samo zaprepašćene nego i očajne.

Gde je njihovo stanje svesti? Zašto neko tako hladnokrvno prihvata smrt od ujeda psa? I zašto je projekat propao?

Dodir indonežanskog sela s Pragom

Pitanjima nije bilo kraja. Otišle su odande, a deo projekta podrazumevao je i da jedan meštanin iz Indonezije dođe u Prag. Prag je jedan od najposećenijih gradova u Evropi i legenda kaže da ne postoji osoba koja njime nije oduševljena. Preponosna na svoj glavni grad, provela je Indonežana okolo i pokazala sve važne delove.

“To je bio prvi put da izlazi ne iz Indonezije, nego iz svog sela. Seli smo na piće i pitala sam nestrpljivo, i, kako ti se dopada?”

Rekao da je da je ok.

“Samo ok?” – šokirala se ona.

“Lepo je, ali, zašto ljudi jedu dok hodaju? Zašto ne sednu da jedu? – pitao je.

Ona, zatečena reakcijom, upitala ga je kako da je baš to primetio od svega što je video.

“Ne znam, mislim, možda žure na posao, ili sa posla kući, ili prosto žele da uštede vreme i zato jedu usput” – odgovorila je.

A on ju je pogledao značajno i rekao: “I to je vrednost koju pokušavaš da doneseš u naše selo? Znaš, kod nas ljudi možda nemaju mnogo, možda ne žive dugo, ili umru od ujeda psa. Ali između rođenja i smrti mi živimo.”

Shvatanje i prihvatanje različitosti

Bila sam i ja zatečena kad sam čula ovu priču. Ja na primer, ne bih rekla oni žive, a mi ne. Niti da je pravi život u svom selu strepeći da te ujede pas. Niti mi je merilo življenja to što imaš vremena da sedneš i pojedeš hranu, a nemaš mnogo drugih stvari. Bila sam čak i besna zbog nepoštovanja truda koji je uložen. Njima promena za koju su se devojke zalagale nije ništa značila. Nisu ništa poštovali i prvom prilikom su to uništili.

Ali onda sam se zapitala i to iskreno, po prvi put… Pobogu, ali, koga briga šta ja mislim? Ko sam ja da kažem šta je ispravno, a šta pogrešno? Njihovo odgajanje je drugačije, kao i stanje svesti. Kultura je drugačija. Ljudi su drugačiji. Pogled na svet jednog Indonežana i mene je, verovatno, drugačiji.

Neki ne žele mnogo više od onog što imaju. Ne žele da se bore previše i zadovoljni su onim što im je došlo pod ruku i sa čime su rođeni. Neki vole svoj prosek i jednostavnost. I ne teže boljem.

I ne žele svi promenu.

Ne žele svi oni da budu bliži urbanom načinu života.

Neki su zadovoljni svojim životom, koliko god drugima taj život delovao besmisleno.

Zašto želiš da promeniš nekog?

Promene su uvek dobra stvar, kažem ja. Ali to sam samo ja. I danas to shvatam. Isto kao što su njih dve pokušale da naprave promenu sam i ja pokušavala celi život s ljudima i stvarima oko mene. Počevši od familije, prijatelja preko poznanika pa čak i kasira u prodavnicama, nema ko se nije našao na mojoj listi. Nekad je to bilo shvatanje političkih partija, smisla i načina života, vrednosti u društvu i pravičnosti. Nekad sam pokušala da utičem i na minornije stvari kao što je ponašanje, interakcija kao takva i slično.

“Otvarala sam oči” svima oko sebe misleći da radim sjajnu stvar. I da utičem na pozitivnu promenu. Neko bi rekao control-freak. Ali, nisam htela da kontrolišem. Htela sam da utičem, pomognem i učinim plemenitu stvar. Mislim sam da sam plemenita. I da je moja energija usmerena na pravu stvar.

Zvuči baš smešno, je l’ da?

Da li menjaš nekog zbog sebe ili tog drugog?

Htela sam da pomognem nekome ko apsolutno ne želi moju pomoć. Nesvesno sam bila toliko egocentrična da sam mislila da znam najbolje za sve oko sebe. Da sam prepuna znanja i da, kao što su i devojke menjale svet u Indoneziji, ja mogu da promenim svet oko mene. I da ljude učinim “boljima”.

Naravno da u tome nikad nisam uspela.

Efekat je bio potpuno suprotan i mislila sam da su drugi problem, a ne ja. Danas se pitam, kako ja to mogu da učinim nekog boljeg? Kako ja mislim da sam toliko bolja od nekog? Ta promena koju sam želela za druge činila je nesrećnom ne samo mene nego i te ljude oko mene koji mi očigledno, nisu bili dovoljno dobri. Mene jer sam očajnički želela da “pomognem”, a nisam uspevala. Druge jer sam ih ubijala u pojam.

A zapravo nisam prihvatala različitost. I nisam prihvatala osobe takve kakve jesu.

Ti ljudi su bili neka vrsta mog projekta koji izvodim onako kako mislim da treba. Potpuno nevino.

Neke ljude sam i zauvek izgubila u tome.

Juče je prošlo, danas još možeš promeniti…sebe

Slušala sam uvek da ne možeš da promeniš druge, ali nisam zapravo shvatala suštinu. I onda pod uticajem različitih faktora, konačno mi je došlo pred oči. Nakon 26 godina života.

Moja zona uticaja je isključivo i samo na meni. Mogu da kontrolišem samo svoje misli, reči i dela. Da utičem i menjam samo sebe. Drugi će se na isti način promeniti  – sami. Ako to istinski žele.

Ali zbog sebe. Nikad zbog mene.

Da sam znala ovo što sada znam, sve bih drugačije radila. Odlazila bih ranije od ljudi koje nisam mogla da prihvatim. Ne bih čekala da se država ili zaposleni promene nego bih ja promenila svoj odnos prema njima. Više energije bih usmeravala na svoj život nego na tuđi. Ne bi mi bio fokus promena drugih nego promena sebe. Bila bih ko zna gde i na kom stanju svesti. Bila bih ispunjenija.

Ali, nisam znala. I postojao je razlog što sam baš sad to shvatila. Mogu da patim zbog toga, a mogu i da se usmerim da ne ponavljam iste greške. Da, volela bih da je bilo drugačije.

Ali nije. Svoju prošlost ne mogu da promenim. Razmišljanje šta bi bilo kad bi bilo je ponovno bacanje energije i vremena. 

Juče je prošlo. Danas još traje.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje