BLOG: Moje drugo Ja

0
929

Mnoge priče počnem da pišem… pa stanem. U nekoliko pasusa rekla bih sve što osjećam, a kada krenem da kucam to sve nestane. Srce ućuti, prsti uspore, a mozak odluta. Zašto se to dešava? Zašto se ono drugo lice Nine, duboko u duši, suprotstavlja meni? Što se inati? Zašto se ljuti? Zašto me pritiska i guši?

Ta Nina, duboko u meni, zna sve tajne mog srca. I ne da, da se čuju na glas. Ne dozvoljava da ih bilo ko čuje.

–  Koje tajne, Nina? Koje tajne tako čvrsto kriješ? – šapućem joj.

Odgovora nema.

–  Što si tako rukama stegla srce? Čega se plašiš? – sve sporije počinjem da dišem.

Tišina. Ona koja ne prija. Ona koja tjera suze na oči. Tišina u kojoj je sve jasno. U kojoj je moje glasno Ne značilo Da. Ona tišina u kojoj je moje glasno Neću više značilo Hoću još 100 puta. Tišina koja je na površinu izbacila svu moju nesigurnost. Tišina koja me pomirila sa onom Ninom što pritiska srce.

Sve lakše dišem. Pokušavam da shvatim zašto se ovo dešava… zašto baš sada. Nisam ni vratila film, a srce me već ošamarilo. Mozak zazvonio. Tijelo se preznojilo. Ruke mi se sledile.

Zar ti? Zar toliko tebe u meni da ima? Toliko da počinješ mojim srcem da upravljaš. Toliko te ima, da mene nema. Toliko si tu, da se ja gubim. Gubim normalu, gubim sebe, gubim razum. A odavno sam se pomirila sa tim otkad sam izgubila tebe. Šta hoćeš više?!

Odgovor su bile suze koje su lile niz lice, a da ih nisam odmah ni osjetila. Kažem sebi „Smiri se, Nina, plačeš, pa šta?” i prepuštam se bolu, prihvatam ga. Predajem mu sebe i puštam da me slomi. U tom momentu ona druga Nina postaje bijesna i udara me. Udara me u grudi, u dušu, šamara me, steže mi stomak, povređuje me. Šta se sad dešava?

Uzimam mobilni telefon i šaljem: „Gdje si?“

– Došao do grada malo. Ti, šta radiš?

– Gdje si tačno sada? – uznemireno još brže kucam odgovor.

–  Kod Bazara.

– Budi tu. – odlučno poslah poruku i najbrže moguće izađoh iz stana.

Poslije deset minuta bila sam u njegovom zagrljaju. Plakala sam. Čvrsto ga grlila, ne znajući ni šta da kažem ni kako da opravdam svoje čudno ponašanje. Što me više stezao u zagrljaju, više sam plakala. Kroz suze sam mu, jedva uzimajući dah, rekla: „Ne idi daleko od mene. Nikada više.“

Ljubio me. Ljubi me i sada.

Slušajte ono drugo Ja u vama. Ono zna najbolje.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje