BLOG: Lepa žena

0
2479

Volim lepe žene, ali ne na način na koji ih voli većina muškaraca, onako sebično, da budu u njihovom društvu, da izlaze sa njima, da im pripadaju, i da ne nabrajam šta sve. Ne, kod mene je drugačije, suptilnije. Dovoljno mi je što svojim pisanjem učestvujem u njihovim životima, što mi se javljaju za savete, i što su na mojoj strani. Što, pre svega, samom svojom pojavom bude u meni potrebu da razmišljam o njima. Sama svest da su tu negde čini me srećnijim.

Lepa žena nije samo naslađivanje telesnih strasti već, pre svega, odmor za dušu, posebno kada je ne poznaješ dovoljno, i kada se čitav vaš odnos svodi na tvoje divljenje njenom daru.

Lepa žena te nagoni da fantaziraš o njoj, maštaš, a to, bar što se mene tiče, nikada nije izgubljeno vreme.

Kada kažem lepa žena ne mislim na one devojke koje se sređuju za svaku situaciju već na one prirodno lepe koje su takve i nakon buđenja, i kada plaču, i kada im nije dobro, šta god da rade. To je ženska lepota, ne ona sa naslagama šminke, već ona diskretna, otmena, koja osvaja i kada nije u elementu.

Lepa žena zna da uživa, da se prepusti i opusti, šta god da radi pravo je zadovoljstvo gledati je. Način na koji hoda, način na koji te posmatra, način na koji sipa vino, prostire veš, priprema hranu. Lepa žena je najuzvišeniji estetski prizor…

Mene lepe žene odmaraju, volim da slušam o njihovim životima, nesnalaženjima, nedostatku ljubavi, muškarcima koji nisu onakvi kakvi treba da budu. Kakav god da je problem, slađi je kada su one deo njega.

Volim da ih slušam, posmatram kako se uvijaju dok govore, spuštaju pogled, skreću glavu na stranu, zabacuju kosu, smeše se. Volim sve to ali još uvek nisam naučio da razgovaram sa njima. Nekako se pogubim od njihove silne lepote, učini mi se nerealno da one razgovaraju baš sa mnom, i pričaju baš meni. Na trenutak poželim da dobijem više od običnog razgovora, poželim ih samo za sebe, i time sve upropastim…

Zato je lepu ženu najbolje voleti sa distance, kao sliku u umetničkoj galeriji – dozvoljeno gledanje ali ne i dodirivanje.

Lepe žene su baš takve, poput umetničkih dela koja uvek zrače, stvorene da bi bile voljene i negovane. Kada ih vidiš, ili razmišljaš o njima, ti osetiš neku blaženost koja izbija iz njih, neku toplotu, neku svetlost, misteriju.

Lav Tolstoj je sve to dobro znao kada je pisao Anu Karenjinu. Ana je mogla da bude neka mala pogurena ružnjikava starica, samo što tada taj roman nikoga ne bi zanimao. Ko bi maštao o starici, poistovetio se i žalio za njom? Tolstoj je vrlo vešto, još tada, naslikao jednu savremenu ženu u svoj svojoj čulnosti, i kroz njen lik su mogle da se ugledaju sve lepe i nesnađene žene sveta koje su imale jedno, a htele nešto sasvim drugo…

Pisanje i razgovori su mi omogućili da zavirim u živote mnogih lepih žena. Vole da mi se otvore jer su ubeđene da ću neki deo njih preneti na papir, a one tako vole da se traže i prepoznaju u napisanom.

Lepe žene uvek traže sebe. Imaju ugraviran taj poseban osećaj za lepo tako da, vremenom, njihova lepota se širi na izbor odeće koju nose, dizajn stana u kome žive. U stvari, sve što dotaknu postaje lepo, mirišljavo, graciozno, obojeno posebnim bojama…

Lepe žene su nagrada i stimulans muškarcu, najveći mogući. Ako mu se posreći veza sa nekom takvom on je, može se to slobodno reći, već uspeo u životu.

Lepu ženu možeš nazreti već u devojčici od desetak godina, i naslutiti u kakvo će se božanstvo razviti. To jasno možeš videti po njenom hodu, crtama lica, boji tena. A lepu ženu možeš nazreti i u starici iza čijih se bora naslućuje sve ono što je bila nekad…

Lepim ženama nije dovoljno što su drugi zaljubljeni u njih, ne, one su pre svega zaljubljene u sebe. I to je zaljubljenost koja ih nikada neće izdati. Muškarci dolaze i prolaze, a one ostaju sebi lepe, najlepše.

Upravo razmišljam o jednoj takvoj, i ispisujem ove reči, u nadi da će je učiniti još lepšom…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje