BLOG: Kraj prije početka

0
1460

– Slušaj, lutko. Skontao sam da ti se sviđam … još od one noći kada si me prvi put vidjela.

– Tjeraš misli na stranu koja ti odgovara. I to je okej – odgovorila sam mu ravnodušno.

Istina je, nisam bila ravnodušna. Svidio mi se baš tog prvog dana. Rijetko ko mi je prilazio u gradu, pa sam skoro i zaboravila kako to izgleda. A i uvijek sam imala nemoj-mi-prici-super-se-provodim stav. On je bio drugačiji. Ponašao se drsko, onako kako žene ne očekuju… a vole. Dok ne sazrenu.

– A ti si ta čuvena Nina!

– Zdravo. A izvini, po čemu sam to čuvena?

– Pa po ljepoti.

– Aaaa… hvala ti. Ali, znaj ljepota je prolazna – zbunjeno odgovaram.

– Znam. Samo više su te nahvalili nego što treba. Ne ličiš baš na Džesiku Albu! Mislim, simpatična si, ali ta frizura ti je skroz bezveze.

Blago šokirana načinom na koji se upoznaje sa mnom, zagledam ga, mjerkam, kažem u sebi – sladak si i taktičar. Postaje mi zanimljivo.

– Sjutra veče ćemo biti u salašu, pa navrati. Uzeću ja svakako tvoj broj od Čakija pa ću te zvati – reče i ode.

Ništa mi nije jasno. Odlučila sam da iskuliram situaciju. „Molim te Nina, nemoj da čeprkaš, nemoj da se zainteresuješ za ovog taktičara. Ma blefira cijelu noć, provocira i izigrava frajera. Loša mu je fora“, u glavi se dogovaram sa sobom iako već znam da ništa od toga neće biti tako, jer mi njegov lik ne izlazi iz glave.

Pet popodne. Zvoni mobilni. Ne znam čiji je broj, ne javljam se. Ma da, naravno da sam znala da je on, tačnije pretpostavljala sam, ma bila sam ubijeđena… On je. Ne javljam se. Ma ne pitajte me zašto se ne javljam, ne znam. Izigravam i ja. Tjeram inat. Ili prosto ne znam šta hoću, pa ga puštam da me vodi kroz igru, koju prihvatam.

Poruka: „Hej, Džesika, ostavili smo sto. Doći će Čaki i Tanja po tebe i vidimo se večeras. Budi lijepa kao i sinoć. Tvoj budući momak I.“

Smiješan je. Prepotentni seljak. A takvi se najbrže zaljube.

Ne znam kako sam se te noći ipak našla u salašu, s obzirom da sam svima rekla da ne idem, i da sigurno neću doći. Ali negdje oko ponoći, eto mene … nikad slađa. Kosa – nikad ljepša. Smijem se, pozdravljam sa svima i dalje ne želeći sebi da priznam zašto sam došla.

– E tako je već bolje! Sada si ljepša i od Džesike – komplimentima počinje razgovor.

– Hvala – ozbiljno bez osmijeha odgovaram.

– Ček, ček šta je Džesika? Jesi ti nešto ljuta na mene?

– Prvo, ime mi je Nina. Drugo, zašto bih na tebe bila ljuta?

– Pa i ja se pitam Nina, jer ne bi bila ovdje da to ne želiš.

Huh. Eksplodiraću od naleta bijesa. Ko je bre on, našao je mene da čita i glumi mi ovdje nekog pametnjakovića?!

Posle tri sata smirenog razgovora i smijanja shvatila sam da je super momak. Polako je skidao masku samouvjerenog frajera i pokušao što bolje da me upozna. A ja, k’o ja –  iskrena i pomalo naivna.

To veče, slavili smo Čakijevu i Tanjinu godišnjicu veze i bilo je veselo. Svidio mi se i htjela sam da mu pružim šansu da mi otkrije sebe, da mi pokaže šta je ispod maske i zašto je nosi. A i niko drugi mi tada nije bio ni sladak, a kamoli zanimljiv. Tako da, pružila sam mu pažnju šetnjama i dugim razgovorima. I onda je počeo sve ispočetka:

– Baš mi se sviđaš Nina, mislio sam da si neka glupača koja samo dobro izgleda i da mi nisi ni do koljena, oduševljen sam koliko si duhovita i draga… ali ipak se nekako osjećam uzvišenije od tebe, ne znam da li me razumiješ… ipak možemo pokušati.

Itekako sam razumjela šta je htio reći, a znala sam i šta će se ubrzo desiti. Prebacila sam sve na šalu i na lijep način se rastala i otišla kući. Uopšte nije shvatio da je kraj našeg druženja, da nemam više vremena za šetnje sa njim i da nas dvoje ne možemo biti zajedno. Narednih pet dana je zvao i preklinjao da se vidimo, samo nešto da mi kaže. Oh ne, Bik kad presiječe, iako želi, inat mu ne da. NE.

Počeo je da me prati, uznemirava i šalje 100 poruka dnevno. Zabrinula sam se i odlučila da porazgovaram sa njim. Sve smo rekli. I ono što mi se prije sviđalo kod njega, nije postojalo. Nisam htjela uopšte da se puno unosim u tu priču, ni srcem, ni umom. Propali pokušaj.

A onda mi je stigla poruka na Fejsbuku.

„Slučajan poziv. Godišnjica zaljubljenih. Stara violina, kvalitetan kontrabas i dva prelijepa crna oka puna života, puna baš onoga što čekam već duže vrijeme, iako je to vrijeme tada više bilo nevrijeme. Ne bih ovaj čin nazvao početkom, uporediću ga sa dolaskom proljeća poslije duge i hladne zime. Čudno, ali eto ovaj put sam znao šta hoću, kako hoću, nije sve bilo baš tako slučajno. Neki su nas prepoznali, a nisu nas još ni vidjeli zajedno. Ima tu puno verzija, svako ima svoju; a ja eto već kad sam pomislio da sam imun na sreću pojaviše se dva crna oka koja mi toliko prijaju da prosto ne mogu da vjerujem da crna boja moze toliko radosti da unese u svaki moj dan…  još od one večeri i onog harmonikaša kojeg sam se plašio da spomenem, jer  je cijelo veče svirao neke tužne pjesme, nepotrebne. Trebale su mi pjesme za novi početak. Pjesme za tebe. Jer sam u prvom trenutku sa tobom vidio budućnost. I uprskao je. Volim te, N.“

Iznenadila sam se njegovim poetičnim talentom, ali nisam popustila. Izgubila sam interesovanje. Prosto, glumio je pogrešnoj djevojci. Nisu baš sve onakve, kao ta prethodna što ga je razočarala. Bio je uporan. I naporan. Nije htio da odustane.

Sažaljenje je najgora stvar. Ne treba ništa i nikoga žaliti, nikada. Jer je svako krojač svoje sudbine. I svi griješimo. I svi patimo. Sažaljenje ne pomaže. Sažaljenje je veliko poniženje. Odustao je poslije nekoliko mjeseci kada se preselio u inostranstvo.

 Kažem vam, pokušaj. Neuspješan. Svima nam je jasno zašto je neuspješan, zar ne?

PS. Drugačije bih reagovala sa ove tačke gledišta, ali ne bi bilo ove priče da sam i tada ovako razmišljala.

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje