BLOG: Kompleks niže vrijednosti

0
1385

Imao sam druga koji je uvek mislio za sebe da je niža liga.

Bio je inteligentniji od nas, brže je mislio, lakše je učio, fizički bolje građen, u svemu ispred ali nikada nije znao da se nosi sa tim, i ponosi.

Na svako naše “bravo” samo je spuštao glavu, ni ne sluteći šta se u njemu krije.

Kada se upisivao fakultet on ga jedini nije upisao – navodno nije to za njega.

Kada su se slavila punoletstva – on jedini nije išao, pravdao se kako ne želi da bude na smetnji…

Sviđao se tolikim devojkama, ali je u startu odbacivao mogućnost da bude sa njima jer je bio ubeđen da nije njihova liga.

Njegovi kvaliteti bili su ogromni ali je sebe malo vrednovao, i stavljao se u drugi plan.

Mogao je toliko toga, a ponašao se kao da ne može ništa.

Kao zmaj presvučen u insekta, na prvi pogled ogroman, sav rasplamsan poput najjače vatre, a sam sa sobom na smrt preplašen, prepadnut i od vlastite senke.

Sve češće si mogao da ga čuješ kako ponavlja da on to ne može, da nije to za njega, i kako je vreme prolazilo on je zaista sve manje mogao.

Danas je u vezi sa devojkom koja ga ne zaslužuje, vuče ga stazom prosečnosti koje nije ni svestan.

Radi najobičniji posao, živi najobičniji život i u svemu je tako običan, a opet ne mogu da zaboravim sve one dane i godine kada je u svemu bio sa takvom lakoćom ispred nas.

Do kraja života će ostati kvalitet za prvu ligu a živeće u nekoj trećoj ili četvrtoj…

Do kraja života će biti neotkriveni igrač za velike stvari, glavni glumac, a zadovoljavaće se mrvicama i epizodnim ulogama.

Pitam se samo da li je on svestan svega toga?

Gde je nastao kvar?

Za šta su ga pripremali roditelji i društvo, da bude vođa, predvodnik, ili da bude samo jedan sputani pogled u masi?

I dan danas osetim strahopoštovanje kada ga vidim, visok, prelepo građen, govori dubokim glasom, a opet sav sputan, nedorečen, večno skriven u nekoj svojoj inferiornosti koju nikada nisam uspeo da odgonetnem.

Niko nije radio sa njim, niko ga nije na vreme oslobodio i uputio na vlastiti potencijal, sve ono što je imao potrošili su časovi samoomalovažavanja i zatvorili ga u kavez osrednjosti iz kog nema izlaza.

Ne znam kakav odraz vidi u ogledalu, mi smo u njemu uvek videli prepametnog i prelepog momka, a on, sigurno, samo obrise sebe i sputanu karikaturu uplašenu visina koje realno zaslužuje.

Nije ni svestan šta nosi u sebi, nego se večito skriva.

Zašto ne ugasi televizor, uzme ponovo knjige u ruke, pokuša da uradi nešto sa sobom, a ne da životari i odrađuje život.

Nikada neću znati…

Priča o ružnom pačetu i labudu je ponovo ispričana, samo što ovoga puta labudovi izgleda neće doći po njega, i omogućiti mu život kakav zaslužuje.

Nekih stvari je sam morao biti svestan, i neke korake je sam morao da preduzme…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje