BLOG: Da li čovek može da izbegne svoju sudbinu?

0
1411

Da li čovek može da izbegne svoju sudbinu?

Da se odupre onome što ga je učinilo onakvim kakav jeste, i da se izbori za nešto bolje?

Ne bira roditelje, ni mesto gde će da se rodi, i provede najvažnije godine svog razvoja. Ograničen u mnogo čemu, jezikom, kulturom, novcem, a kada to shvati, i počne da se opire i menja, vidi da su vozovi u koje je mogao da se ukrca odavno prošli.

Gde god da ode, koju god stranu sveta da izabere, ne može da pobegne od sebe.

Može samo da odlaže susret sa sobom, i da se skriva, ali prezir, stid i žaljenje uvek su tu.

Šta ga sve nije snašlo – siromaštvo, nadređeni, osećaj praznine koji sve prožima, nedostatak vere u sebe, nedostatak životnog saputnika, i sredstava da započne ono elementarno.

Čak i nadarenost postaje teret jer ne može da se ispolji do kraja, i pronađe svoj izgubljeni prostor.

Kako da se čovek izbavi iz kandži zacrtanog, i izađe iz svega toga?

Kako da izigra mentalitet, nasleđe, pritisak koji drugi nameću?

Jedno vreme ga je držao sport, muzika, zatim knjige, čitanje svega i svačega, nakon toga je došla vera u prijatelje, snažna, beskrajno snažna, koja se rastopila zajedno sa mladalačkim optimizmom, i svim onim promašajima koji su došli posle. Potom otkriće religije, jedne, druge, treće. Nakon toga ljubav sa nekim, stavljanje svega na tu kartu, i gubljenje svega. Potom prepuštanje strastima, alkoholu, kockanju, pomeranju granica, i…

I ništa, prošlo je pola života, a čovek je ostao na istom, u istom gradu, u istoj ulici, u istoj sobi, sa istim ljudima?

Navodno mudriji i iskusniji, dok, u stvari, umoran od života i svega onoga u šta se do juče kleo.

Sve što mu sada treba je mir, i mišija rupa u kojoj će moći da se sakrije.

Da li čovek može da izbegne svoju sudbinu, i uradi više od onoga što mu je zacrtano, ili mora, pokorno, da istrči stazu koja ga čeka?

Da li čovek može da pređe granicu koja mu je postavljena, i preskoči ogradu koju su mu sazidali ljudi oko njega čvrsto ga držeći ne puštajući ni da padne, ni da poleti.

Da li čovek može da se otme iz ruku siledžija, poput mladog ždrebeta, otrese ih i otrči svojim putem, u nepoznato?

Ne znam, ne znam, ne znam.

Znam samo da svakodnevno prkosim sudbini, svemu onome što mi je dato u nasleđe, i pokušavam da se izbavim iz tog začaranog kruga koji ne vodi nikuda.

Mašina ne posustaje, gazi sve pred sobom, smoždila je do sada mnoge, i što je najgore svi smoždeni prelaze na stranu mašine. Ali i ja imam svoje adute.

Za sada smo egal. Sudbina je zacrtala svoj put, ja crtam svoj.

Natežemo se.

Kada se podvuče crta zna će se ko je pobedio.

Nemojte samo tada da mi kažete da je to bila moja subina.

Nije, verujte mi na reč.

Sam sam je iscrtao…

OSTAVITE KOMENTAR

Molimo unesite svoj komentar!
Molimo Vas upišite vaše ime ovdje